Opština Žitište je poznata po proizvodnji živinskog mesa. Ištvan Zima iz Novog Itebeja, bavi se živinarstvom od osamdesetih godina. Tada je među prvima napravio farmu pilića pored kuće i počeo da radi.
– Ta farma je izgrađena u sistemu tadašnjeg bečejskog “Živinoprometa”, a kum i ja smo je pravili da bismo popunili državne kapacitete kojih ima ovde u Itebeju, Hetinu, Banatskom Karađorđevu, Tordi, što je kasnije kupila Kompanija “Matijević”. Plan je bio da mi odgajamo živinu, a da se klanje obavlja u Žitištu. Međutim, kum i ja smo ranije napravili ovu farmu, i nismo imali pravo da radimo drugima, nego samo matičnoj kompaniji. Pre toga sam odgojio dve ture kvalitetnog matičnog jata i to je bio moj početak. Niko nije imao takvu farmu u okolini. Bili smo mladi i ambiciozni i kako sam tada počeo da radim, nastavio sam, a uzeo sam u zakup objekat i od pokojnog kuma – ističe naš sagovornik.
Zima ima ugovorenu proizvodnju. Piliće dobija od bečejskog “Agroprodukt – Šinkovića”, za koje kaže da su jedni od najboljih, jer imaju svoje matično jato i inkubatore. Oni im obezbeđuju i hranu.
* Kapacitet farmi je 32.500 pilića, a ima pet turnusa godišnje
Kapacitet farmi je 32.500 pilića, a ima pet turnusa godišnje. Ranije su imali i do šest. Jedan turnus, kako kaže Zima, trajao je 45 dana. Pošto sada živinu prodaju Industriji pilećeg mesa “Avramović” iz mačvanskog Jarka, koja ima svoju klanicu, a oni žele malo veće piliće, drže ih malo duže u tovu, tako da su tu 48-50 dana dok ne postignu odgovarajuću težinu, u proseku tri kilograma.
Pre nego što stignu novi pilići na farmu, obavezno očiste, operu i dezinfikuju objekte.
– Da bi pilići bili u dobroj kondiciji, najbitnije je da pile bude kvalitetno, da je zdravo, vakcinisano i da je dobro hranjeno – kaže naš sagovornik. – Najvažnije je da se vodi računa o toploti, higijeni, da ne bude vlažna prostirka. Ima tu dosta posla i nije baš jednostavno. Pilići su nežni, non-stop treba da se neguju. Bilo je velikih problema ovog leta, naročito kad su temperature išle do 40 stepeni, jedva smo mogli da ohladimo objekte, jer oni ne mogu da izdrže toliku temperaturu. Uključili smo ventilatore i neki naš izum – mikro-prskalice koje hlade samo vazduh, a ne kvase prostirku i piliće. Kad su mali pilići, optimalna temperatura treba da je 32-33 stepena, za veće je optimalno 22-24 stepena, a mi smo sretni kad možemo da snizimo temperaturu na 34-35 kad su tako velike vrućine. Već na 36 stepeni pilići uginjavaju. To je veoma teško i stresno. U posao je uključena cela porodica – supruga, sin i ćerka. Sada polako deci prepuštamo posao, a mi smo tu da pomažemo, jer smo kroz iskustvo izučili zanat.
Osim tova pilića Ištvan Zima se bavi i biljnom proizvodnjom. Kaže da je sada više uključen u ratarstvo. Ima 95 jutara sopstvene zemlje i na po 30 jutara gaji pšenicu, kukuruz i suncokret.
– Ove godine zbog suše usevi su podbacili za 30–50 odsto i taman ono što smo trebali da zaradimo povećanjem cene, to nam je odnela suša. Ako budemo na nuli, biće dobro – ako ne budemo, idemo dalje. Pšenica je ove godine bila posejana na tri lokacije i tamo gde je bilo malo kiše prinos je bio preko tri tone po jutru, što je za ovu godinu i ove uslove dobro. U dobrim godinama pšenica rodi 4-4,5 tone po jutru. Rod kukuruza će biti najlošiji, nećemo imati ni 50 odsto prošlogodišnjeg roda. Taj teren gde je posejan je bio najsušniji. Ranije je bilo i po šest-sedam tona po jutru. Suncokret je rodio preko dve tone po jutru, što je podnošljivo. Meni je bitno da završim pozitivno – kaže naš sagovornik.
U proizvodnji ratarskih useva ovaj proizvođač poštuje agrotehničke mere, od dubokog oranja, podrivanja, osnovnog đubrenja, preko setve i nege, do ubiranja useva. Žetvene ostatke redovno zaorava i na taj način obogaćuje zemljište humusom. Svake pete godine njive đubri živinskim stajnjakom, a pošto je pre tri godine kupio zalivni sistem, može da zaliva njivu koja se nalazi pored Begeja. Kaže da ne može da se đubri ako nema vode, pa će to da iskoristi. Živinski stajnjak, kako objašnjava, treba najpre da sazri, pa se tek onda koristi za đubrenje, jer ako je svež može da ošteti biljke.
– Ranije je, zahvaljujući merama vlade, bila doneta odluka da oni koji se bave živinarstvom i proizvodnjom mesa imaju pravo prečeg zakupa državne zemlje. U početku sam dobio zemlju nekoliko puta na jednu, dve i tri godine i trebalo je da dobijem 270 hektara na osnovu broja pilića. Računajući na to, kupio sam traktor John Deere i kombajn Claas da bih mogao lakše da obrađujem zemlju. Međutim, pre pet-šest godina Vlada je donela odluku da se smanjujuje ta površina 10 puta, tako da sam izgubio sve, zato što ja već imam 27 hektara i nisam dobio ništa. Živinari od tada nemaju pravo na preči zakup, a i sad je već državna zemlja dodeljena u zakup na 30-40 godina. Tako su živinari ostali bez zemlje. Ove godine ću otplatiti kredit za traktor i kombajn i to sam sve morao da finansiram od sopstvenih sredstava – ističe Ištvan Zima.
Naš sagovornik kaže da je poljoprivrednu mehanizaciju kupovao preko IPARD programa iz Mađarske, a zalivni sistem uz pomoć mera naše Vlade. Nedavno je kupio buldožer da bi napravio dolme, jer iza farme ima zemljište koje ne može da se obrađuje. Zato bi tu napravio jezerce i odatle zalivao useve.
I pored toga što se porodica Zima trudi i vredno radi, nikad se ne zna da li će se trud isplatiti. Da je znao kakva će biti godina, kaže, ne bi sejao kukuruz i imao bi više novca, jer je potrošio mnogo za nabavku nafte za oranje, herbicide, mineralno đubrivo, a neće zaraditi dovoljno ni da pokrije troškove. Sledeće godine će sejati i soju jer ima zalivni sistem, a i zbog plodoreda će dobro doći ovaj usev. Soja je, kako smatra, biljka koja poboljšava strukturu zemljišta.
Kad porade sve poslove i dok je lepo vreme, Ištvan i njegova supruga Eržebet uspevaju da sebi daju malo oduška i odu na brod koji se nalazi na Tisi kod Bečeja. Tamo provode po dve-tri nedelje, pecaju, uživaju, odmaraju se. Nadaju se da će u budućnosti imati više takvih trenutaka, a manje brige zbog posla.
