Skromno i domaćinski, a rezultati vrhunski.
 „Sveti Đorđe“ je lep primer sportskog kolektiva u kojem ljudi ne gledaju lični interes i gde, na primer, sekretari i ostali funkcioneri nisu plaćeni kao u nekim drugim klubovima.
Košarkaški klub „Sveti Đorđe“ iz Žitišta lane je izborio plasman u Drugu ligu, što je najveći klupski uspeh u istoriji, a bio je i učesnik finalnog turnira Kupa Radivoja Koraća. Primer je sportskog kolektiva iz male sredine koji je u prošloj jezoni ostvario velike uspehe i postao poznat širom zemlje. O toj ekipi sa velikim simpatijama izveštavali su mediji iz cele Srbije. Ali, ne hvale se mnogo, iako takvim rezultatima ne mogu da se podiče ni mnogo veći klubovi u našem području. Za to su zaslužni igrači, uprava kluba i finansijeri, ali i dugogodišnji trener Marko Boljac koji je znalački ekipu proveo kroz najveća iskušenja.

- Prošla sezona je bila istorijska u svakom pogledu, proslavili smo 40 godina Kluba, prvi put smo ušli u savezni rang, bili na finalu Kupa Radivoja Koraća. Mnogo se stvari poklopilo, ali treba istaći da smo svi  naporno i vredno radili da bi došli do toga. Nismo ni očekivali da možemo sve te uspehe da nanižemo, ali kako je sezona odmicala, sve više smo verovali u sebe, da bi se na kraju svi radovali. Za jedno tako malo mesto kao što je Žitište mnogo znači da se nađe u žiži interesovanja javnosti i postane prepoznatljivo na košarkaškoj mapi Srbije – kaže Marko Boljac.
Naš sagovornik je dodao da je Kup Koraća za njih bilo ne samo sportsko, nego i veliko životno iskustvo, a šansa da se tako nešto doživi ne pruža se često.

- Biti u društvu najboljih ekipa Srbije, sa igračima koji su svetski poznati, stvarno je neverovatno. Osećaj je divan, svima će nam ostati u najlepšem sećanju – kroz osmeh kaže trener žitištanskih košarkaša.
Svi uspesi ne bi mogli ni da se zamisle bez pomoći ljudi koji vole Klub i finansijski ga pomažu. „Sveti Đorđe“ je lep primer sportskog kolektiva u kojem ljudi ne gledaju lični interes i gde, na primer, sekretari i ostali funkcioneri nisu plaćeni kao u nekim drugim klubovima. Svima u KK „Sveti Đorđe“ je cilj da napreduju, ali i da na tribine dovedu što više navijača. Domaćinski raspolažu novcem koji imaju, a dobri rezultati ne izostaju, pa je to možda recept za uspeh koji bi trebalo da primene i klubovi iz mnogo većeg Zrenjanina,

- Svih naših uspeha ne bi bilo bez sponzora i prijatelja Kluba, ljudi koji su nam omogućili da imamo sve uslove za treninge i takmičenje.

To su ljudi koji izdvajaju svoja privatna sredstva isključivo zato što vole košarku i Žitište. Izdvojio bih firmu „Valor doo” i Stevu Kočalku jer bez njega ovi uspesi ne bi bili ostvarljivi – rekao je Marko Boljac.

Sala OŠ „Sveti Sava” u Žitištu je dom košarkaša iz Žitišta i mesto gde su se ređale pobede i veliki uspesi, ali ona ne ispunjava uslove za takmičenje u saveznom rangu. Zbog toga će ekipa trenera Marka Boljca ligaške mečeve morati da igra u hali u Banatskom Karađorđevu.

- Rivale ćemo dočekivati u Banatskom Karađorđevu i mislim da smo izabrali pravo mesto i da ćemo se tamo osećati kao kod kuće. Očekujem mnogo navijača na svim utakmicama i verujem da će oni biti naš šesti igrač. Nadam se da će Žitište uskoro dobiti adekvatnu halu i da ćemo onda biti domaćini u svom mestu – ističe Boljac.

Druga liga počinje oktobra, ekipe koje nastupaju u tom rangu su veoma jake, ali Žitištani željno čekaju utakmice.

- U novo prvenstvo ulazimo sa promenjenim i podmlađenim sastavom. Nedostaju dvojica košarkaša koji su bili nosioci igre prošle godine, ali imamo šestoricu novih, mladih igrača koji su željni da se dokazuju i nadmeću sa rivalima. Iako je za sve nas to novo iskustvo, ulazimo u sezonu sa mnogo optimizma i nadamo se da ćemo zadržati drugoligaški status – završio je Boljac. D. PETROVIĆ

Ekskluzivno za posetioce našeg portala intervju sa sjajnim i talentovanim košarkašem iz Banatskog Karađorđeva, Srđanom Budimirom, koji Vam prenosi utiske iz Amerike gde trenutno igra i strudira...

1. Imao si uspešnu karijeru i odličan prosek na fakultetu u Srbiji, šta te je inspirisalo da sve to napustiš i odseliš se u daleku Ameriku?

Proveo sam godinu dana u srednjoj školi u Alabami, žrtvovao se da bih otišao na sto bolji univerzitet, a ipak nakon svega toga sam zbog raznih okolnosti, loših saveta i greške u papirima ostao u Srbiji. Iako sam bio jako uspešan, nisam ispunio svoje ciljeve, i malo je reći da sam bio razočaran. Tokom dve godine koje sam proveo u Srbiji imao sam prosek 9.9, bio uspešan u košarci, stekao mnogo prijatelja. Bilo mi je lepo, ali taj sistem nije izvlačio maksimum iz mene. Znao sam da ako se vratim u Ameriku mogu da igram još bolje i da se obrazujem na boljem univerzitetu. Mislim da me sve to što sam imao čeka u bilo kom trenutku, a ovo gde sam sada je šansa koja se ne propušta i ne dobija dva puta.

2. Opiši nam ukratko tvoj život u proteklih par godina koliko si tamo, u vezi škole, treninga, utakmica?

Igram u drugoj diviziji NCAA lige i studiram elektrotehniku. Moj dan je ispunjen od jutra do mraka. Često putujemo i odsutan sam po nekoliko dana sa predavanja. Sve propušteno moram da nadoknadim, tako da uopšte nije lako. Navikao sam da nemam slobodnog vremena tokom sezone, ali tokom godine imam par kraćih raspusta koje iskoristim da putujem i da se odmorim. Sistem obrazovanja je drugačiji. Nemamo ispite za koje moramo da naučimo celu knjigu, ali zato mora redovno da se radi i uči. Svako leto oko 2 meseca provedem u Srbiji.

3. Kakve su ti trenutno ambicije, da li si ispunio sve svoje cilje koje si postavio pred tobom?

Neke ciljeve sam ispunio, ali naravno da sam postavio nove. Najbitnije je da ne "tapkam u mestu". Iako je košarkaška sezona gotova, već su počele pripreme za sledeću. Sledeća godina će mi biti poslednja godina igranja koledž košarke, jer je dozvoljeno igrati samo 4. godine. Cilj je da konačno osvojim prsten. Ove godine nam je izmakao za malo, iako je sezona bila jako uspešna. Drugi cilj je da dam sto više ispita i održim maksimalan prosek. Sav moj akademski trud biće nagrađen akademskim stipendijama. Amerikanci jako vole volonterske i vannastavne aktivnosti, tako da sam aktivan i na tom polju. Postao sam predsednik jedne studentske organizacije na univerzitetu koja se bavi raznim problemima u društvu poput mentalnog zdravlja. Pored toga sam nominovan da idem na inženjerski seminar u Novi Zeland. Sve ove želim da uradim sto bolje mogu, jer se ovde trud nagrađuje i isplati, i trenutno i na duge staze. Imam još mnogo ciljeva.

4. Moramo spomenuti i tvoje rodno mesto Banatsko Karađorđevo, znamo da si ga letos posećivao i trenirao sa kolegama. Koliko ti u stvari nedostaje porodica i uopšte ova sredina?

Iako je posle ovoliko godina postala navika da ne viđam porodicu i prijatelje, i dalje mi svi jednako nedostaju. Ali kada sam fokusiran na svoje ciljeve, ne razmišljam o tome. Pričam sa prorodicom svaki dan, a sa svojom najboljim prijateljima se čujem par puta nedeljno. Oni često ostaju budni i gledaju utakmice. Nema lepšeg osećaja nego provesti leto u Srbiji, ali je 2 meseca dovoljno. Sredina mi ne nedostaje toliko koliko mi nedostaju ljudi.

5. Pošto si jedan od retkih koji su uspeli u inostranstvu kao sportista sa ovih prostora, koje su tvoje reči mladim sportistima koji žele da krenu tvojim stopama?

Manje YouTube, Instagrama i igrica, a više lopte i knjige. Treba biti hrabar, uporan i samokritičan.

Ovih dana je Кošarkaški klub „Sveti Đorđe“ iz Žitišta postao planetarni hit, jer se posle uspeha u kupu Srbije našao na stranicama svih medija u našoj, ali i u nekim stranim zemljama. Naime, ostvaren je uspeh, koji je, meren sportskim aršinima, neverovatan. I teško da će neko moći to da ponovi: da član regionalne lige savlada nekoliko klubova iz viših rangova, pa i iz prve lige. I ostaće zapisano za sva vremena: na završni deo Кupa Radivoja Кoraća u Nišu takmičiće se i „Sveti Đorđe“ iz Žitišta! Ni najveći optimisti, pa ni najveći sanjari niti razni vidovnjaci tako nešto nisu mogli da predvide.

A ovaj uspeh nije slučajan. Iza njega stoji izvanredna organizacija u klubu i, naravno, rad i samo rad. Na čelu cele organizacije je jedan izuzetno uspešan poslovni čovek, vlasnik ugledne i respektabilne firme „Valor“ iz Zrenjanina Steva Кočalka, čovek koji je i dušom i srcem vezan za Žitište i koji na najbolji mogući način daje za svoje rodno mesto ulažući u sport, tačnije u košarku sa kojom je i sam rastao od detinjih dana. Istovremeno na delu pokazuje da uspešno vodi jednu društveno odgovornu firmu.

- Bio sam deo one ekipe kada smo osnovali prvi klub pre četrdeset godina. Bili smo tada puni entuzijazma, bezbrižnosti i radosti kada smo shvatili da počinjemo da igramo za naš klub. Tada je košarka naprosto „buknula“ u većini mesta. Sreća je da su naše želje prepoznali u žitištanskom preduzeću „Plastika“, pa smo zahvaljujući tadašnjem direktoru Mihajlu Miši Vrhovcu i krenuli sa takmičenjem. Sećam se dobro tih dana kada nije bilo dresova za sve igrače, a prvi trener Dragan Damjanović ih je delio, a mi puni neizvesnti čekali na svoj red. Nisam se ljutio kada nekada nije bilo dresa i za mene. Bilo je boljih i nije bilo ljutnje, niti neke surevnjivosti među nama. Potom su došle i godine daljeg školovanja, studija, ali je ljubav prema našem klubu uvek bila prisutna. Niko nije stavljao u prvi plan plasman kluba, jer se igralo iz ljubavi.

Onda su došle promene u društveno-političkom i ekonomskom sistemu zemlje, što se odrazilo i na život kluba?

- Naš glavni sponzor „Plastika“ suočio se sa svim izazovima i mi smo izgubili glavni oslonac, ali tada su na scenu stupili Nikola Pešut i Duško Кočalka koji su, bukvalno na svojim plećima, nosili i izneli veliki teret da se klub ne ugasi, nego da nastavi svoj put. I nijedne godine nije bilo da se klub nije takmičio, što je pravi podvig za ovakve sredine. Tada je i došlo do ideje da klub promeni ime u „Sveti Đorđe“. Sledeća, rekao bih treća faza, u egzistenciji našeg kluba je bila kada je Darko Кaran zahvaljujući svojoj društveno-političkoj funkciji, a i ljubavi prema košarci stao iza kluba. Кlub „Sveti Đorđe“ tada postaje snažniji sa prepoznatljivim imidžom i kvalitetom i sve više je u samom vrhu tabele sa jasnim intencijama da bi mogao da se takmiči iu višem rangu.

I kada Darko Кaran nije više mogao da se u potpunosti posveti „Svetom Đorđu“ klub preuzimate vi?

- Najpre sam razgovarao sa mojim prijateljima iz detinjstva i došli smo do zaključka da klub ne sme da se ugasi. Ja se nijednog momenta nisam dvoumio. Dogovorili smo se, podelili uloge, i sve postavili na svoje mesto kako bi klub funkcionisao na pravi način. Evo desetak godina nema nikakvih tenzija, jer svako radi svoj posao. Nismo bili nerealni u planskim zadacima. Išli smo postepeno i evo sada smo tu gde smo.

Zanimljivo je da ste vi sve vreme tu, ali ne eksponirate se previše, mada je vaša uloga presudna u delovanju „Svetog Đorđa“?

- Ne želim da se posebno ja ističem, jer za uspehe zasluge pripadaju igračima i oni su ti koji treba da nose teret slave. Naravno da nije bilo lako, ali sam se trudio da, kao i u svojoj firmi, postavim sve na svoje mesto i onda rezultat ne može da izostane. Realno je da ćemo na kraju prvenstva završiti na prvom mestu, pa ćemo onda sesti i videti šta i kako dalje. Novi rang zahteva mnogo toga više: i organizaciju u klubu, i uslove za takmičenje, a poznato je i da naša sala ne odgovara potrebnim zahtevima, igrački kadar takođe mora da pretrpi izmene. Ali o tome ćemo se dogovoriti.

Ono što se posebno da videti je da među igračima vlada prava sportska harmonija i međusobno uvažavanje?

-T rudili smo se da „pokrijemo“ sva mesta u timu i da angažujemo pre svega dobre ljude, jer u kolektivnim sportovima to je jako važno. Pojedinac ma koliko dobar nekada svojim iskakanjem može sve da pokvari. Zato i ističem da ono staro pravilo „jedan za sve – svi za jednog“ mora da se poštuje, a kod nas je to zaista na delu. A to sve polazi i od nas koji vodimo ovaj klub. Među nama vlada zdrav odnos, poverenje i razumevanje, a da je drugačije odmah bih se povukao.

U klubu se posvećuje i pažnja onim najmlađima?

- To je jedna od naših značajnih aktivnosti već godinama. Iz tog sastava treba da se regrutuju igrači za prvi tim. Imamo i sada nekoliko igrača, a iz tog podmlatka je i naš sadašnji trener Marko Boljac koji je do juče bio kapiten kluba.

Malo je bilo iznenađenje kada je Boljac postavljen za prvog trenera?

- Možda za neke druge je bilo neočekivano, ali smo mi sve sagledali i tako odlučili. Pokazalo se već sada da smo bili u pravu. Mogao je Boljac još kvalitetno da nosi dres kluba, ali sve više sazreva kao trener i on je naše dugoročno rešenje. Mi, što je uostalom i poznato, nijedndog trenera nismo pritiskali rezultatima. Pustili smo ih da rade, a na kraju smo napravili analizu pređenog, pa smo kasnije odlučivali šta ćemo i kako ćemo dalje.

Nedavno ste dobili i posebno priznanje od Sportskog saveza Vojvodine. Stigla je nagrada „Jovan Mikić Spartak“ za donatorstvo koje nesebično negujete iz godine u godinu?

- Izuzetnu zahvalnost dugujem Sportskom savezu opštine Žitište koji me je predložio za ovo visoko priznanje. Srećan sam što sam postao laureat ove nagrade, jer sam stao u rame uz rame sa svetski poznatim sportistima, kao što je Milorad Stanulov koji je istovremeno dobio priznanje za životno delo.

Poznato je i da godinama negujete susrete košarkaških veterana?

- To je posebna priča. Zna se, svaka sreda naveče igramo basket. Tu smo mi bivši saigrači i prijatelji kluba. Svako odradi svoju deonicu po mogućnosti, ali ono što je značajno je da da se družimo i da je i to deo stvaranja zdravog ambijenta u kojem radi naš klub na koji smo svi ponosni.

U ovom trenutku je aktuelan odlazak u Niš na završni deo kup takmičenja?

- Mi smo veoma realni. Znamo da je ovo što smo postigli fantastičan uspeh. Zbog toga i ne gajimo neke ambicije da možemo u završnom delu do nove senzacije. Razlika je ogromna u odnosu na ostale klubove. A što se tiče odlaska u Niš organizovaćemo i besplatan odlazak naših navijača i prijatelja da prisustvuju finalnim susretima. Inače, zahvalni smo našim navijačima „Bokserima“ koji nas svesrdno bodre i izražavaju posebnu ljubav prema „Svetom Đorđu“.
A o Stevi Кočalki uspešnom privredniku, sportskom radniku, humanisti i nadasve velikom radniku bi moglo mnogo toga još da se kaže i napiše, jer on to svojim delima zaslužuje.

Tekst: Dušan Milićev

Milana Stevanov iz Srpskog Itebeja, rođena 01.01.1993.godine, učesnica nekoliko sezona u takmičenju Zvezde Granda, gradi i to vrlo uspešno muzičku karijeru - upravo to nam je bio povod da joj postavimo nekoliko zanimljivih pitanja...

1. Milana koliko se tvoj život promenio nakon učestvovanja na takmičenju Zvezde Granda? Da li je takmičenje ispunilo tvoja očekivanja?
Promenio se na bolje u svakom slučaju, očekivanja mi i nisu baš ispunjena, ali se ne žalim, dobro mi je i ovako …

2.Da li bi prihvatila poziv da učestvujes u nekom od rijaliti programa?
Jako sam temperamentna i ne bih mogla da izdržim nepravdu, tako da ne bi ulazila u rijaliti.

3.Učestvovala si u par sezona takmičenja Zvezde Granda, da li planiraš opet da se prijaviš u tom prestižnom takmičenju?
Učestvovala sam par sezona i smatram da mi je to dosta, reklama mnogo znači za nastavak karijere.

4.Uspešna karijera u tvom poslu uglavnom zahteva odlazak u neki veći grad... Međutim ti si ostala u svom mestu, da li ti to predstavlja poteškoće u putovanjima?
Nije mi teško da putujem jer vozim, jedini problem je preko zime kada padne sneg, ali se dobro snalazim i tada, tako da u suštini, i nije neka poteskoća. Lepo mi je kod kuće i ne planiram da se odselim u grad.

5.Koja je ti omiljena pesma koju izvodiš tokom nastupa?
Omiljena pesma.. hm:) ne mogu da izdvojim baš jednu jer ima mnogo pesama koje su mi baš baš drage.

Ove hladne novembarske dane iskoristili smo da postavimo par pitanja jednom od najmlađih predsednika Saveta mesnih zajednica na teritoriji naše opštine, Jožefu Kerekešu. Povod su bile nedavne investicije u Novi Itebej, selo od skoro 1000 stanovnika, koje naseljavaju pretežno mađari.

- Kao jedan od najmladjih predsednika Saveta mesnih zajedica na teritoriji opštine Žitište koji je izabran na prošlim izborima recite nam koji su vaši rezultati u proteklom periodu?

Za godinu i 6 meseci koliko sam na ovoj funkciji uspeli smo da dugogodišnje probleme da uvrstimo u naše prioritete, i u skladu sa svojim mogućnostima da ih rešavamo. Pre svega mislim na uređenje čitavog naselja i javnih površina. Zrepok nam je odobrio projekat za nabavku sadnica sa kojima smo obnovili parkovsko zelenilo, dobrovoljnim radom smo sredili atarske puteve i prilaze, fontanu u parku koja je bila preko dvadeset godina van funkcije. Uradili smo legalizaciju kapele, i kao najveći uspeh je rekonstrukcija doma kulture.

- Vredna investicija ove godine je realizovana u Novom Itebeju u pitanju je sanacija Doma kulture, da li su radovi stigli do samog kraja i recite više o ovoj investiciji?

Svaka investicija je bitna, ali investicijom u rekonstrukciju doma kulture je rešen dugogodišnji problem propadanja ovog objekta zbog nedostatka sredstava za njeno održavanje. Investicija je iznosila preko 23 miliona dinara je obuhvatila kompletnu rekonstrukciju objekta, počev od krovnog pokrivača, termoizolacije plafona i zidova, izrada novih plafona, izrada nove vodovodne i kanalizacione mreže, kompletna zamena elektro instalacija i ugradnja led rasvetnih tela, izrada podne košuljice i nove podne obloge, kao i zamena dotrajale unutrašnje stolarije. Radovi koji su bili projektom obuhvaćeni su privedeni kraju u predviđenom roku. Nažalost prvom fazom je bilo predviđeno samo uklanjanje grejnih tela i grejnih kanala, a ne i zamena, tj montaža nove opreme za grejanje. Opština nam je pomogla oko projekta, ali sama vrednost dodatnih radova za osposobljavanje doma kulture za redovan rad iznosi još blizu 6000000 dinara, i trenutno smo u potrazi za izvorima iz kojih bi to obezbedili. Nama sada preostaje montaža novih stolica u pozorišnoj sali, i zamena dotrajalog nameštaja i uređaja.

- Novi Itebej može da se pohvali sa novim dečijim igralište koje je realizovano uz pomoć Mađarske Vlade. Da li će biti još ovakvih ulaganja?

Novo dečje igralište koje je izgrađeno u dvorištu predškolske ustanove je jedan od vidova podrške razvoju predškolski ustanova koju pohađaju deca mađarske nacionalne manjine. Zahvaljujući programu Mađarske Vlade, i Nacionalnog Saveta mađarske nacionalne manjine dogovorili smo neku dinamiku razvoja predškolske ustanove u Novom Itebeju, ti radovi će biti usmereni prvenstveno na bezbednost dece, kako u samoj ustanovi tako i u njenoj okolini (to obuhvata, zamenu svih prilaznih staza oko zabavišta). Kako bi obezbedili zdravo odrastanje moramo decu edukovati o zaštiti životne sredine, i zbog toga će biti izgrađen letnjikovac, učionica u dvorištu okružen zelenilom.

- Nezaobilazna tema u našoj sredini je sport. Kako ocenjujete trenutno stanje sporta u Novom Itebeju?

Nažalost sport je trenutno jedna od najnezastupljenijih oblasti u našoj sredini. Negativan trend iseljavanja mladih je najviše pogodilo i fudbalski klub Bega, koji je ostao bez igrača. Mesna zajednica će u toku sledeće godine urediti legalizaciju sportskog terena za veliki fudbal, koji se i dalje vodi kao njiva.Što se tiče terena za male sportove koji su u takođe lošem stanju za njih su samo obećanja iz godine u godinu, ali se nadam da ćemo uskoro i mi stići na red.

- Zajedno sa funkcijom predsednika Saveta mesne zajednice vršite i funckiju šefa restorana MS u Srpskom Itebeju. Kako postizete sve ove velike obaveze?

Funkciju predsednika saveta Mesne zajednice sam prihvatio iz ljubavi prema svom mestu, i želje da se nešto uradi, da se nešto pomeri sa mrtve tačke. Pored ove funkcije koju obavljam volonterski, naravno da je neizostavno i primarno stalno zaposlenje. Peta godina rada u Zemljoradničkoj zadruzi Mrkšićevi Salaši mi je pomogla u tome da dobrom organizacijom, i kvalitetnim ljudima oko sebe sve postignem.

- Planovi za budućnost? U Novi Itebej je u proteklom periodu dosta ulagano da li ce se taj trend nastaviti?

Bez planova ovo ne bi ni prihvatio, ali nažalost svoje planove moramo uskladiti sa svojim finansijskim mogućnostima, koja su skoro pa nikakva zbog nedostatka samodoprinosa. Ali smo mi optimisti, i ne odustajemo. Otvaranjem Međunarodnog Graničnog prelaza Itebej će postati turističko mesto. Procena je nekih 8000 biciklista godišnje na ruti Temišvar-Zrenjanin, a Itebej je posle granice prvo mesto. Naši dalji planovi su usmereni na poboljšanju infrastrukture, izrade turističke mape itebeja, kao i turističke signalizacije. U postupku su predmeti za rešavanje sudbine nekoliko spornih objekata koji ugrožavaju bezbednost naših građana. Planirana je sadnja novih drvoreda na nekoliko lokacija.

- U susret nam idu tradicionalni Zimski susreti? Kako teku pripreme za ovu manifestaciju sa najdužom tradicijom u našoj opštini?

Itebejski Zimski susreti nam se bliže, krajem januara se vrata ove manifestacije otvaraju 37. put. Izuzetno smo ponosni da možemo biti domaćini ove najstarije manifestacije u našoj Opštini. Iako je do otvaranja ostalo oko dva meseca, mi i dalje nemamo rešen problem grejanja u domu kulture, kao ni stolica u pozorišnoj sali. Ali kao ni do sada, nećemo odustati, i verujem da ćemo i za ovaj problem pronaći najbolje moguće rešenje, tako da će 26. januara 2019. godine rekonstruisani Dom kulture zasijati u punom sjaju.

Intervju sa Milanom Rajlić, odbojkašicom subotičkog Spartaka, koja već par sezona nastupa u ovom klubu a pritom beleži i sjajne rezultate.

1.    Trenutno si najbolji poenter Superlige sa 134 poena, da li očekujes poziv i da li bi volela da zaigraš za nacionalni tim Srbije?

Naravno da bih, san svakog sportiste je da zaigra za nacionalnu selekciju. Dosta je jaka konkurencije što se moje pozicije tiče, za početak bih volela da se nađem na širem spisku reprezentacije Srbije.

2.    Trenutno je tvoja ekipa na 6. mestu Superlige, koje su ambicije kluba za ovu sezonu i da li ste zadovoljni pozicijom koju trenutno zauzimate?

Ambicije kluba jesu vrh tabele, jer 8 klubova ulazi u play off, a što si bolje rangiran samim tim ti je lakše u razigravanju i imaš prednost domaćeg terena u više utakmica. Bilo bi dobro da nas povrede zaobiđu pošto do sada to i nije bio slučaj, tri igračice iz postave su bile povređene, jer dosta toga će zavisiti od tog zdravstvenog biltena.

3.    Već duži niz godina igraš za Spartak, gde bi volela da nastavis karijeru ako dobijes ponudu iz inostranstva?

Imam još godinu dana ugovora sa Spartakom i sigurno da ću ostati do kraja istog, da sazrem još jednu godinu i kao formiran igrač otisnem se u neki od evropskih klubova.

4.    Koliko su članovi vaše porodice ponosni na vas i vaše uspehe i da li ti nedostaje Ravni Toplovac odakle si ponikla?

Roditelji se trude da prisustvuju svakoj utakmici i pruže mi maksimalnu podršku, koja mi mnogo znači. Svako slobodno vreme koje dobijemo od kluba provodim u svom selu, kod kuće mi je ipak uvek najlepše.

5.    Bavljenjem odbojke od malena sigurno si imala nekog ko ti je bio uzor?

Pomno pratim razvoj Tijane Bošković, koja je sa svojih dvadeset godina proglašena za najbolju igračicu Evrope, i sigurno da trenutno ne postoji bolji uzor od nje.

Mladi i talentovani igrač vojvođanskog ligaša Begeja Jovan Mijatović (22) pre početka prvenstva privukao je pažnju svojim potezom.

Naime, i pored niza poziva da promeni klub odlučio je da ostane. I to u situaciji kada je klub napustilo deset prvotimaca, a on sam ostao na braniku! Treba reći i toda je u proteklom prvenstvu Jovan Mijatović nosio kapitensku traku i to kao najmlađi u dugogodišnjoj istoriji (88 godina) Begeja, a svoju ulogu prihvatio je veoma odgovorno. A ne treba ni pominjati da aje na terenu uvek jedan od onih koji svojom borbenošću i odgovornim odnosom daje sve za ekipu.

- Ostao sam u Begeju, jer volim ovaj klub, volim svoje mesto, a kako je sve nagoveštavalo da ćemo se i ugasiti u meni je proradio inat. Odlučio sam: ostaću i sa decom boriću se za naše boje, pa koliko budemo mogli, a pružićemo sve od sebe da Begej opstane, jer bila bi velika šteta da se ovaj klub ugasi i evo pokazali smo da se nije ugasio.

U klubu su, praktično, sada sva deca iz Žitišta?

- Upravo tako. Tu su mladići od 16 do 18 godina i ja nešto stariji od njih. Vratili nam se Mladen Novak i Bojan Trivunović koji je takođe Žitištani, pa je to već ozbiljnija priča, mada sam svestan da nismo ni blizu kvaliteta od prošle godine. Nedavno su stigli i Samardžić, Smailagić, Kulić i Borić.

Sadašnji kandidati za prvi tim su svi iz omladinske škole Begeja?

- To mi je posebno drago. I ja sam potekao iz te škole i mislim da za budućnost fudbala u Žitištu ne treba brinuti. U protekloj sezoni omladinci su se takmičili u kvalitetnoj ligi Vojvodine i ostvarili veoma dobre rezultate u konkurenciji velikih gradova. Sada će pokušati da svoj talenat ispolje i u prvom timu. A Begej je jedan od retkih klubova u ovom rangu koji ima i pionirsku i kadetsku i omladinsku ekipu i to je ono što mi daje nadu za budućnost kluba i zato verujem da je moja odluka da ostanem u klubu ispravna, poručuje Jovan Mijatović.

Begej je jedna od ekipa koja je odigrala najveći broj nerešenih utakmica, a samo dva puta je pobedila i jednom bila poražena?

- Sve je to posledica mladosti i neiskustva, ali verujem da ćemo u finišu biti sve bolji. Proleće će svakako biti naše, samouveren je Mijatović.

Inače, Jovan Mijatović ove jeseni je upisao četvrtu godinu studija na Tehničkom fakultetu u Zrenjaninu i koliko naredne godine imaće u džepu i diplomu inženjera i biće jedan od retkih fudbalera koji će moći da se podiči i visokim obrazovanjem na državnom fakultetu.

Izgradnja sportske hale u Banatskom Karađorđevu a svakako i dobri rezultati košarkaškog kluba iz ovog mesta bili su nam povod da postavimo nekoliko pitanja iskusnom košarkaškom stručnjaku i treneru KK Karađorđevo, Milanu Plećašu.

1.    Kako ste zadovoljni rezultatima KK Karađorđevo (seniorima) do sada, kakvi su vam planovi za ovu sezonu?

Kada ekipa, koja ima kvalitet, igra četvrtu sezonu zajedno i jos se pojača sa igračem kakav je Mišo Martinović, sigurno rezultat sam po sebi mora doći. U prva četiri kola vezali smo četiri pobede i onda su došla dva neplanirana poraza, najviše zahvaljujući povredama igrača. Na sreću to je prošlost, ekipa se kompletirala i ponovo vezala dve pobede za redom. Raspored do kraja prvog dela prvenstva nam ide na ruku i u planu je da ga završimo bez poraza. Ove sezone nismo opterećeni ulaskom u viši rang, ali ako se ukaže šansa sigurno je nećemo propustiti. Cilj nam je da pred svojim navijačima, kojih je sve više iz utakmice u utakmicu, pobeđujemo i zdržimo plasman u vrhu tabele.

2.    Kako ste zadovoljni funkcionisanjem i organizacijom u KK Karađorđevo, da li može bolje?

Na organizacionom planu kluba uvek može bolje. Obično u malim sredinama organizacija kluba spadne na mali broj ljudi, pa je tako i u našem klubu. Najviše radimo ja i predsednik kluba Uzelac Dragan, ali je u planu da taj broj povećamo i da uključimo u upravu kluba neke bivše košarkaše koji sada mogu da pomognu svojim znanjem i iskustvom u organizaciciji kluba. Veliku zahvalnost dugujemo opštini Žitište koja pruža finansijku podršku svim klubovima sa teritorije opštine Žitište, pa tako i nama, za osnovno funkcionisanje kluba i mislimo da je to jedini i pravi put za razvoj sporta u malim sredinama.

3.    O stanju u košarci u opštini Žitište, kažete?

Poznato je i prepoznatljivo da je glavni cilj, već godinama, KK „Karađorđevo“ rad sa mladima i animiranje dece da se bave sportom. Mislim da je to i osnovna svrha postojanja klubova u malim sredinama. Tu vrednost prepoznali su i ljudi koji vode klub „Sveti Đorđe“ iz Žitišta i pored seniora koji se uspešno takmiče već godinama, uključili su i mlađe kategorije. Kada jedna mala opština kao što je Žitište ima klub „Sveti Đorđe“ koji se takmiči u prvoj Srpskoj ligi, KK „Karađorđevo“ druga srpska liga i ženski košarkaški klub „Karađorđevo“ koji se takmiči u drugoj ligi Srbije, donekle se mora biti zadovoljno. Uvek može bolje i sigurno da treba raditi na formiranju novih košarkaških centara u opštini Žitište, kako bi se sva deca koja vole ovaj sport, uključila u trenažni proces i omogućilo aktivno bavljenje sportom.

4.    Od svih igrača koje ste trenirali, da li ima neko koga bi izdvojili, kao igrača sa najviše talenta?

U kolektivnim sportovima najteže je izdvojiti pojedinca kao najboljeg i zato ne bih nikog imenovao. Mogu samo da spomenem trojicu igrača koji sada aktivno igraju a neki nisu u našoj sredini a to su Mišo Martinović, Srđan Budimir i Đuro Dautović.

5.    Izgrađena je nova hala u Banatskom Karađorđevu, posle 42 godine igrate u svojoj hali, pred svojom publikom, da li je sada lakše?

Mislim da sportske objekte poput hale u Banatskom Karađorđevu, treba prvenstveno graditi u manjim sredinama jer je to jedan od uslova da mladi ostaju na selima. Ovim putem zahvaljujem se svima koji su pomogli izgradnji ovakve lepotice u Banatskom Karađorđevu. Mnogo je lakše planirati i realizovati trenažni proces, a igranje utakmica pred svojom publikom je bio san svakog igrača Karađorđeva koji se ostvario posle 42 godine postojanja muškog i 17 godina ženskog kluba.

Novosađanka Bojana Ćorilić (23) ranjena je u julu 2016. godine u kafiću u Žitištu u krvavom piru koji je počinio Siniša Zlatić iz automatske puške. Bojana je ranjena sa četiri metka, koji su je pogodili u obe noge i desnu ruku. Prognoze su bile loše, davali su joj male šanse da preživi, amputiranja joj je noga a rečeno joj je i da nikad neće pomeriti ruku ali međutim dve godine kasnije situacija je totalno drugačija...

Posle nemilog događaja koji se desio aktivna si na društvenim mrežama pod imenom "StrenghtGirl" kako je tekao tvoj oporavak?

"Moj oporavak je trajao dugo, i dalje traje. U urgetnom sam bila dva meseca, zatim po rehabilitacijama skoro godinu dana (8-9 meseci). Učila sam sve ispočetka, kao da sam se ponovo rodila. Učila sam ponovo da dišem, da sedim, hodam. To je bilo moje drugo "rođenje". Svo vreme dok sam bila po bolnicama, gurala sam napred. Nisam imala vremena da razmišljam o svemu, što je dobra stvar. Pošto sam povredila i ruku, ceo moj oporavak, učenje da hodam, bilo je netipično. U isto vreme sam morala da radim više stvari. I dan danas na prvo mesto stavljam oporavak ruke, jer ću ceo život hodati, a za ruku imam još malo vremena. Otvorila sam svoju stranicu na facebooku StrengthGirl, kako bih mogla da pomognem drugima ljudima.
Na početku sam i ja pisala mnogim ljudima koji nose protezu i njihov odgovor mi je mnogo značio. Zato i ja želim da pomognem svima koji mi se jave. Takođe se nalazim na instagramu: bojana_strength_girl"

Nakon oporavka posvetila si se obavezama na fakultetu?

"Moj pravi oporavak kreće kada sam krenula na faks i vratila se "starim" obavezama i kad sam krenula da se socijalizujem. Trenutno sam 3. godina na Falkutetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Studiram programiranje. Trudim se da sve postignem, studije i moje vežbe i za sada dobro ide."

Redovno treniraš? Novina je da se se posvetila i modelingu?

"Da, svaki dan treniram minimum 3 sata. Moram da jačam svoje telo kako bih mogla da nadoknadim "nedostatak" koji imam i da nosim protezu. Dok sam bila u urgetnom, atrofirali su mi svi mišići, tako da mi je trebalo dosta vremena da ih vratim i ojačam. Zato sada svaki dan vežbam i jačam svoje telo. Ove godine sam se oprobala u modelingu i jako mi se sviđa. Nadam se da će u budućnosti i nešto biti sa tim."

U prošlosti si se bavila i plesom, da li planiraš i dalje da se time baviš?

"Tako je. Otkad znam za sebe, volim da plešem. To je jednostavno deo mene. Planiram da se vratim plesu. Ne znam još kada će to biti, ali vreme će mi reći kada budem bila spremna. Iskreno, bolje plešem nego što hodam, jer dok plešem se skroz opustim."

Bojana ti si najveći dokaz da onaj koji je pozitivan i ne odustaje da može ponovo da se rodi?

Sve što radimo ima neku svrhu. Možda je ne vidimo odmah, ali vremenom se ona pokaže. Verujem da sam se "vratila" jer moje vreme nije gotovo, nisam još završila sve što sam naumila. Zato, svako jutro kada se probudim, prvo se nasmejem jer sam zahvalna na svemu. Na porodici koja me voli, prijateljima i životu koji imam. Ceni ono šta imaš, jer sve može da se promeni u sekundi. Zapamti, uvek može gore i ništa nije crno kao što izgleda.

Rođen u Karađorđevu 2001. godine, mladi i perspektivni košarkaš beogradskog Partizana, Đuro Dautović, odgovorio nam je na nekoliko zanimljivih pitanja...

1.    Igrač si Košarkaškog kluba Partizan, da li za crno-bele navijaš od malena?  - pažljivo odgovori možda ovaj intervju budu čitali novinari za desetak godina :)

Imam osam godina stariju sestru i kad sam bio mali dok nisam počeo da treniram košarku, sestra me je nagovarala da navijam za Crvenu Zvezdu iako nisam znao ni šta znači navijati za jedan tim. Kad sam počeo da treniram sa šest godina počeo sam i da pratim košarku a u to vreme je Partizan bio daleko bolji rival Zvezdi i tako sam polako gledajući Partizan i njegove navijače počeo da navijam za njega.

2.    Mladi košarkaši - kadeti KK Partizana imaju trenutno svih pet pobeda, poslednja pobeda bila je u utakmici protiv Crvene Zvezde gde si postigao 15 poena, da li se naboj u derbiju oseti i u mlađim selekcijama?

Naravno da se oseti, iako smo mi još mladi, mnogo ljudi dolazi da gleda derbi i uvek se pravi dobra atmosfera na utakmicama koja nas povuče i jednostavno u derbiju ne postoji ekipa koja je favorit tu utakmicu pobeđuje onaj ko je hrabriji i ima veću želju za pobedom.

3.    Gde sebe vidiš za pet godina?

Moj dečački san je da igram profesionalno košarku i voleo bi da igram za velike klubove i da učestvujem u najelitnijim takmičenjima ali šta će da bude za pet godina stvarno ne znam... videćemo.

4.    Pohađaš srednju školu i treniraš u Beogradu, kako izgleda jedan tvoj “radni” dan?

Moj dan počinje tako što ustajem ujutru oko 7h, doručkujem, spremim se za školu, iz škole se vraćam oko 1h ili 2h, zavisi kakav je raspored, kad dođem iz škole, ručam pa ili odmorim ili se istegnem i uradim vežbe za snagu... nakon toga učim do 19h ili pola 20h, odlazim na večeru, pa na trening koji počinje u pola 21h traje do 23h nakon toga u krevet i spavanje.

5.    Da li vidiš nekog košarkaša kao svog idola i ko su ti životni uzori?

Ima dosta igrača koji mi se sviđaju po načinu igre ali nekako najviše volim Lebrona Džejmsa jer stvarno mislim da je najbolji igrač današnjice i da je jedan od najboljih u istoriji...

– Ma kakve aždahe, samo osmesi, optimizam koji garantuje pozitivu i svetlu budućnost sportskog kolektiva koji godinama unazad odoleva svim nedaćama i spešno brodi takmičenjem sa najboljim vojvođanskim ligašima – započinje priču Nikola Pešut predsednik Košarkaškog kluba Sveti Đorđe iz Žitišta.

Marko Boljac razdužio je igračku opremu ???

– Žao mi je zbog njegove igračke lucidnosti i zlatne ruke koja je mogla još da rešeta protivničke obruče, ali istovremeno i drago što je zadužio trenersku, dirigentsku palicu…Pričali smo, insistirao sam da kao i ove sezone bude u trenerici i opremi, pa ako zatreba uđe u igru i pojača tim, međutim ubedio me je da je teško na utakmici skoncentrisati se i biti u dvostrukoj ulozi i trenera i igrača…

– Ovako je bolje, veruj mi Nidžo, rekao je Čebi i ja mu verujem…

– On je dugoročna opcija kluba i nadam se da će svojim iskustvom i znanjem značajno doprineti razvoju mlađih igrača i kao i ove sezone bitno uticati na fantastičnu hemiju u ekipi.

Imali ste blistavo proleće ?

– Samo su se stvari namestile, poklopile, kako se to kaže i došli smo do svog prepoznatljivog imidža, a to je napadačka košarka sa puno poena na utakmicama, trojki i lepršavosti….Komplimenti da igramo odličnu, modernu košarku itekako prijaju, pogotovo što su upućeni od direktnih rivala sa terena…

Klub je finansijski stabilan, igračima se ništa ne duguje….

– Po tom pitanju smo Švajcarci sa čvrstom nemački preciznom poslovnom politikom, sve po dogovoru i u dan…Prvi čovek kompanije Valor, gospodin Steva Kočalka, alfa je i omega svih naših uspeha i zajedničkih radosti…A kud ćete većeg zadovoljstva, nego kada igrate dobru košarku, navijači sve pozdravljaju aplauzima, pojavile su se nove generacije, koje sa trenerom Nešom Vignjevićem itekako ambiciozno iz dana u dan stasavaju i usvajaju elemente košarkaške igre i već se neki od klinaca, mada još golobradi, skidaju za prvi tim…

Mališani su budućnost KK Sveti Đorđe???

– Godinama unazad toga nije bilo….Ne zato što mi to nismo želeli…Jednostavno nije bilo interesovanja, deca su trenirala fudbal, odbojku, boks i druge sportove…Uspeli smo da okupimo talentovanu generaciju i to je ogroman kapital kluba…

Ambicije, planovi???

- Jedan smo od retkih klubova u Srbiji, koji mirno i bez briga odlazi na letnji odmor, uz dogovor da se početkom avgusta kada počinju pripreme za novu sezonu svi vidimo i ponovo zadužimo novu opremu…Kada to kažem, sve sam rekao…Igrači su svi od reda zadovoljni saradnjom i nema razloga da se ona ne nastavi… Napomenuo sam da imamo okosnicu tima, koja garantuje stabilnost…Za sve ostalo je suviše rano…Imamo dogovor sa kompanijom Valor i gospodinom Kočalkom, on je veliki košarkaški zaljubljenik i fanatik dobrog sistema i organizacije….Saradnja se nastavlja i iz tog aspekta mislim da ima mogućnosti da napredujemo, idemo korak više…Kada to kažem mislim na organizaciju kluba, takmičarski zanos će doći sam po sebi, jer iz preciznog sistema teško da može doći do kraha i neuspeha…Nekih prethodnih godina, vođeni željom da budemo najbolji, preambiciozno smo ulazili u stanje euforije, ali to nije više manir…Krenućemo mirno, stabilno, bez te uvek opasne doze euforičnosti, koja naročito kod mladih igrača može i obično i stvori pritisak da se nešto po svaku cenu mora….Ovako bez tenzije, želimo da radimo, stvaramo…Uspeh će doći sam po sebi…Imamo kvalitet što je najbitnije – realan je Nikola Pešut…

Za kraj pitanje vezano za podršku sa tribina dvorane osnovne škole Sveti Sava u Žitištu…Navijači su se vratili, imate podršku???

– Nikada nisu ni otišli…Bilo je doduše slabijih poseta, malo je interesovanje utihnulo, ali kada smo počeli da igramo dobro, naročito u drugom delu šampionata, navijači su došli da aplauzima nagrade naše blistavo proleće….To je ono što raduje, jer bez njihove iskrene podrške, nema uspeha…Nadam se i ubeđen sam da će u narednoj sezoni tribine biti pune i da će ljubitelji košarke u Žitištu i okolnim mestima uživati i dobroj igri Svetog Đorđa…. – zaključio je prvi čovek košarkaškog kluba iz Žitišta, Nikola Pešut.