Fotoaparati od nastanka služe da bi zabeležili trenutke koji već nakon „škljoca” postaju istorija. A onda, nakon desetak, desetina, možda i stotina takvih klikova, i sami aparati postaju prošlost, nekad i vrednija od onoga što je prošlo kroz njihov objektiv.
Danas se, pak, na buvljacima, raznim sajtovima i prodavnicama antikviteta mogu pronaći razni manje-više očuvani primerci te nekada najmodernije analogne tehnologije, i dok neki koštaju silne pare a neki ni 500 dinara, svaki od njih ipak ima nemerljivu vrednost koja dolikuje opipljivim svedocima iz vremena pre nas i svega onoga čime danas svakodnevno baratamo.
Oni fotoaparati koji su i dalje koliko-toliko funkcionalni često bivaju korišćeni za pravljenje fotografija kojima dodajemo epitet „retro”, dok oni koji više nisu upotrebljivi služe za prepravljanja, razne modifikacije, da ne kažemo – reciklaže, zbog kojih i dalje imaju neku svrhu u životima 21. veka.
Upravo takvi, potpuno neispravni i „ogoljeni” aparati poslužili su kao inspiracija i polazna tačka Adrianu Balošu koji im udene novo svetlo i pretvori ih u „retro unikatne lampe” (naziv pod kojim ga možete i pronaći na Instagramu - @retro_unikat_lampe) koje sijaju i dalje.
- Krenuo sam sa ovim hobijem malo pre pandemije, pa sam sve usavršio kad je korona krenula – priseća se Baloš, dok sedimo u trpezariji njegovog doma odakle je cela priča i počela pre skoro tri godine. – Prvobitno mi je ideja bila da napravim poklon najbližima, a sad imam radionicu u kojoj sve majstorišem. Odavno se amaterski bavim fotografijom i obradom fotki, pa sam vremenom počeo da razvijam simpatije i prema analognoj fotografiji i tako sam, dve godine pre nego što sam počeo da pravim lampe, zapravo krenuo da skupljam stare aparate. Budući da sam ih imao već nekoliko, a neki su bili neispravni i nisam znao šta ću sa njima, na internetu sam video neke ideje i tako sam počeo da usavršavam svoj stil.
Danas Adi ima dva „pravca” – industrial fazon lampi, poput one sa sijalicom u kavezu, kao i elegantniji stil koji je sa abažurima. Bez obzira šta je privlačnije vašem senzibilitetu i oku, svaka lampa ima dekorativne sijalice sa prekidačem za fino podešavanje jačine svetlosti.
- Neki aparati-lampe rade i na dodir, gde god da ih pipnete svetlo se upali. Nije nikakva mudrolija, samo se malo drugačije prespoji struja, a funkcioniše na fazon mase, kad dodirneš, on registruje, nije nikakav pametan prekidač u pitanju - veli Baloš kom sve ovo nije velika filozofija, premda je po struci ekonomista koji sa strujom „petlja” samo iz hobija. - Uzeo sam i neke prekidače na zvuk iz Kine, ali nije to to. Reaguje kad tapšeš, ali je problem što se ti prekidači koriste za nešto drugo i svetlo traje možda osam sekundi, pa se ugasi.
Unikatne Adijeve lampe služe za dekoraciju i ambijentalno osvetljenje, mada po naruybini pravi i one koje se koriste za čitanje. Do sada su njegov rad kupovali uglavnom kao poklon fotografima, ili za uređivanje kafića, restorana, hotela, dok su lampe odlazile i van Srbije. Nekoliko puta ih je licitirao u humanitarne svrhe na Fejsbuku...
- Bilo je i negativnih komentara na ovo što radim. Recimo, u Fejsbuk grupama za fotografije sam objavljivao svoje radove i bilo je komentara kako danas svi nešto urade i misle da je umetnost, pa kako uništavam aparate i slično. Ja znam šta radim i, iako neki aparat vredi 500 dinara, ako je ispravan meni je žao da ga rasturim. Tako da, zbog svoje savesti koristim isključivo neispravne, ogoljene aparate koji se bacaju u kantu ili stoje bezveze na nekoj polici – naglašava Baloš, dodajući da je do sad napravio više od stotinu lampi.
Pokazujući kako koji unikat radi i s kojim aparatom se namučio više ili manje pri restauraciji, Adi veli da mu za najjednostavniji primerak treba nekoliko sati rada, dok za one komplikovanije i nekoliko dana.
- Delikatno je, pa nekad moram kompletno da rastavim aparat da bih ubacio neku sijalicu. Kad mi se ne radi, ostavim da ne bih sve upropastio, jer pogrešna rupa ili nešto, uništi se aparati mogu da ga bacim. Recimo, gde radim sa blicem, baš je pipavo, ima malo prostora gde mogu da nakačim i zalepim grlo da bi kvalitetno stajalo, ili da provučem struju, sve je od plastike i sitne su komponente. Za jedan istočnonemački volfganger sam istupio dve burgije dok sam ga probio, kao da su ga pravili od betona. Tako da, jednostavno moram da budem raspoložen i da mi se pravi, jer kad sam radio na silu, nisam uradio kako treba – navodi naš sagovornik, pokazujući na jedan aparat sa foto-pločama star stotinak godina, i ostale nešto mlađe primerke svoje vrste, među kojima nema nijednog koji je napravljen devedesetih godina pa naovamo.
Lea Radlovački - Dnevnik
Foto: privatna arhiva
