Ne može da stane na jednu stranicu sve što bismo mogli da Vam kažemo o našem poznatom umetniku Ljubiši Kokotoviću, ali ćemo se potruditi da budemo što sažetiji. Ljubomir (Ljubiša) Kokotović je slikar i književnik rođen 1936. godine u Banatskom Karađorđevu.

Posle završenog Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1962. godine i sticanja magistrature na istom fakultetu, gospodin Kokotović se specijalizovao za grafiku u Briselu, na Visokoj školi arhitekture i vizuelnih umetnosti u klasi profesora Gustava Marsula. Živeo je i stvarao u Belgiji, Engleskoj, Francuskoj, Holandiji i Italiji, u kojoj je sarađivao sa Pjer Đorđom Spalacijem, ali se ovaj svetski putnik nakon neverovatnih avantura vratio u svoj rodni kraj i porodičnu kuću. Imao je više od 80 samostalnih i kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Veoma smo ponosni kada kažemo da je izlagao sa velikim imenima kao što su Renato Gutuzo, Pablo Pikaso, Salvador Dali, Huan Miro i Mark Šagal. Britanska kritika uvrstila ga je među četiri najzapaženija crtača novijeg vremena (Getah Bolkah, Mihal Hudak, Ljubomir Kokotović i Mauro Molinari). Dobitnik je šest internacionalnih nagrada, koje mu nažalost nisu bile dovoljne za dobijanje nacionalne penzije, iako je jedini u zemlji sa ovolikim brojem nagrada. Dobio je nagradu za grafiku „Premio Europa“ 1973. godine (Sasoferato– Italija), nagradu na Međunarodnom bijenalu grafike 1974. godine (Frečenu - Nemačka), nagradu na Svetskoj izložbi grafike 1977. godineu San Francisku, nagrade na IV i VI Internacionalnom bijenalu crteža u Velikoj Britaniji, i priznanje na III Internacionalnoj izložbi minijatura 1984. godine u Seulu.

Nakon povratka u Banatsko Karađorđevo, svoj dar uspešno je prenosio na učenike Gimnazije u Srpskoj Crnji. Objavio je dve knjige pod nazivom “Gut baj Brodvej, elo Vrans” i “Trčanje za svojom senkom”. U knjizi „Gut baj Brodvej, elo Vrans“ gospodin Kokotović sakupio je lirske i tragikomične dogodovštine svojih ličkih junaka, koji su živeli u američkim gradovima i vratili se u domovinu da bi se kao dobrovoljci borili u Prvom svetskom ratu. Njegove kratke proze najčešće govore o danima i noćima u kojima akterima skoro sve nedostaje osim duhovitosti i spremnosti na svakojake avanture. Priče u ovoj knjizi pisane su ličkim dijalektom prožetim novonaučenim rečima engleskog, odnosno američkog govora. Knjiga „Trčanje za svojom senkom“izdata je 2006. godine. Oduševila je kritičare koji je smatraju čudnovatom, neprocenjivom i univerzalnom. Penzionerske dane provodi u crtanju, poslednjih godina sve više u pisanju. Poseduje i jedinstvenu kolekciju ličkih preslica, koje drži u porodičnom muzeju u Banatskom Karađorđevu. Uspeli smo da saznamo da su mu deca iz njegovog rodnog sela uvek bila privržena, pa je često umeo da se provoza svojim biciklom do školskog dvorišta kako bi nekog od njih nasmejao, obradovao, posavetovao...