Rođen u Banatskom Karađorđevu, u fudbalskoj porodici Martinović, stariji brat Aleksandar, baš kao i mlađi Savo, svojstven je po fudbalskoj dugovečnosti i stalnoj želji da su kopačke uvek spremne u torbi, a ne okačene o toliko puta pominjani klin u zidu…

Poznat širom Vojvodine, po nadimku Kobac, Aleksandar Martinović je poput ove ptice i selica i grabljivica, uvek željan promena i golova za koje živi.

– Zanimljivo je da sam počeo u mlađim selekcijama Jedinstva iz Banatskog Karađorđeva i da mi je prvi trener, koji me je i uveo u tajne fudbalske magije, bio Dragiša Kosnić, čovek legenda i apsolutni rekorder, koji iako je zakoračio u sedmu deceniju života, još uvek aktivno igra fudbal i standardni je prvotimac i kapiten Proletera iz Međe sa 63 godine.Valjda ću tako i ja, biti u kopačkama i sa mojom devetkom na dresu, dok me noge nose…. – započinje priču simpatični i uvek nasmejani Aleksandar, rođeni golgeter…

– U podmlatku Jedinstva, trener mi je bio Dušan Dule Varićak, prepoznao je u meni golgetera i sa pozicije štopera prekomandovao u špic napada. Preporodio me je do te mere, da sam fudbal i postizanje golova, toliko zavoleo da bez njega jednostavno ne mogu da zamislim svoj život. Tada sam uzeo devetku na dresu i od tada je ona samo moja…- iskren je stariji brat Martinović.

– Debitovao sam za prvi tim, moj rođeni, mlađi brat Savo sa brojem 10, ja sa brojem 9, jedan do drugog, on paker, kreator, ja strelac, golgeter…Na jednoj prijateljskoj utakmici sa Begejom iz obližnjeg Žitišta, primetio me je trener Nine Amižić i pozvao u ekipu koja je bila srpskoligaš.Uporedo sam se kalio igrajući na dvojnu registraciju za tim iz Srpskog Itebeja, a golovi koje sam redovno postizao u dresu Begeja, bili su preporuka da me u svoje redove pozove budvanski Mogren. Odradio sam tamo zimske pripreme, kod trenera Zorana Batrovića,prošao sve testove, ali je bilo teško izboriti mesto u startnih jedanaest, pored odličnih i već prekaljenih napadača, Dragana Đukanovića i Vladimira Gluščevića, pa su u Mogrenu razmišljali da me pozajme ekipi Petrovca. Baš nekako u to vreme, dobio sam ponudu za stalan posao u tadašnjem Naftagasu, današnjem NIS-u, tj. GAZPROM NEFTU, prelomio sam da mi je to važna odluka i vratio se u Begej, potpisavši prvi ugovor o radu u pomenutoj kompaniji, u kojoj sam i danas.

Što se tiče fudbala, u skladu sa nadimkom, počeo sam da se selim i menjam klubove, a igrao sam za Mladost iz Banatskog Despotovca, Bilećanin Sečanj, Omladinac iz Ravnog Topolovca, zatim za Boku,Vojvodinu iz Bašaida, zrenjaninsku Gradnulicu, Čestereg, Srpski Itebej, Perlez, Stepu, Radnički iz Zrenjanina….Sa dva kluba sam ušao u viši rang takmičenja, a to su Jedinstvo iz Banatskog Karađorđeva ( nismo imali ni jedan poraz, tokom cele sezone) i Bilećanin iz Sečnja. Baraž sam igrao za Mladost iz Banatskog Despotovca i izgubili smo obe utakmice od ekipe Doline iz Padine, koja je tada bila u velikom usponu. Za pojedine ekipe sam igrao u više navrata, uvek se rado vraćao i bio srdačno dočekan….

– Dešavalo se da me pojedini klubovi zovu, ali je broj 9 bio zauzet… U takvim situacijama,samo bih se zahvalio na pozivu, napominući da je moj uslov iskren i jasan… – uz osmeh napominje Aleksandar Martinović, koji osim supruge, ima veliku podršku svoje tri ćerkice, koje mu zajednički spremaju torbu za trening i sa nestrpljenjem ga očekuju sa brojnih utakmica.

– Moje cure su velika ljubav i podrška i dok god me one budu bodrile i noge me nosile, igraću fudbal i biti odan velikoj strasti, bez koje jednostavno ne mogu da zamislim sebe i svoj život.

– Tri puta sam nastupao za selekciju Područne lige, isto toliko puta bio najbolji strelac u toj veoma kvalitetnoj ligi, a lični rekord mi je 27 postignutih golova u polusezoni, kada sam igrao za matični klub Jedinstvo iz rodnog sela, Banatskog Karađorđeva. Kako ističu neki koji prate svaki prelazni rok, fudbaler sam koji je ubedljivo najviše puta koristio prelazni rok u celom Banatu, pa možda i Vojvodini i menjao klubove…- napominje aktuelni kapiten selekcije Gazprom Nefta, sa kojom je nedavno nastupao u Rusiji.

– Kod nas u kompaniji velika pažnja poklanja se fizičkoj aktivnosti I rekreaciji, uz redovan posao, a nikada mi nije bilo teško da nastupim za ekipu svog pogona, a kasnije i selekciju kompanije čiji sam kapiten.Osim nadmetanja na sportskom borilištu, podrazumevaju se lepa druženja, putovanja i upoznavanja novih ljudi, što mi naravno, itekako prija. Obožavam izazove i na početku svake nove fudbalske sezone, kažem sam sebi “ma možeš ti to….” i zbog toga sam još uvek aktivan u mom Begeju, prvaci smo jeseni, bez izgubljene utakmice i zaista “gazimo” dobro i najozbiljni smo kandidati za viši rang.

– Na pitanje “dokle ću igrati” odgovora jednostavno nema…  Ćutim, treniram, dajem golove i ništa se tu neće menjati, sve dok me ima – ubeđen je Aleksandar…

Izvor: www.sportinfo.rs