Kada ste (svoje)vrsni poznavalac sredine u kojoj ste rođeni i odrasli, onda je logično da gajite određene emocije čak i deceniju-dve kasnije. Torak, selo u opštini Žitište, jedno je od mesta koja bude posebna sećanja, a nedavni obilazak mnoga je evocirao.

Ništa čudno jer, osim što selo manje-više izgleda onako kako ga pamtimo iz školskih dana, pride nas dočekuje „gazda” mesta – kako danas mladi kažu „ortak iz kraja” – pa prisećanja tek naviru.

– Za sad imam sve u Torku, posao mi je blizu, porodica mi je tu, do grada (Zrenjanina) se ide bar dvaput nedeljno, to je sigurno – upućuje nas predsednik Saveta MZ Torak Vasile Rošu, te taman saznajemo gde je njega život naveo za sve ove godine. – Uglavnom svako ko je odavde i rumunske je nacionalnosti, ide u Temišvar na studije, ali se vraća. Iskreno, ja sam išao tamo da bih se vratio ovde...

Ima nečeg poetičnog u toj izjavi, sa kojom se i sami možemo poistovetiti, te koristiti je kao mantru dok se želje ne obistine, a do tada – pa, ne preostaje nam ništa drugo nego da uživamo u lepom aprilskom danu u lepom rumunskom selu u srednjem Banatu. Kroz razgovor smo se prisetili druženja, turnira, seoskih slava koje su nas okupljale, ni ne sluteći tada da će s našim odlaskom i sve navedeno otići skoro u zaborav. Danas se takvi skupovi, namenjeni i mlađim i starijim generacijama, organizuju kad se ima novca i volje, dok su redovnije manifestacije one koje su u međuvremenu nastale, poput gulašijade i gastronomskog festivala „Tajne bakine kuhinje” koju organizuje Udruženje žena „Banaćanke”.

– Sad, nažalost, nemamo nikakvih sportova. Kad smo reaktivirali fudbalski klub, igralo se tri sezone, a onda nismo mogli više da se skupimo. Kad pričamo o tim turnirima u malom fudbalu, neke ulice su imale i po dve ekipe, sad ne možeš da skupiš pet igrača iz dve ulice. Pritom, deca su nezainteresovana, em neće da igraju, em nemaju veze sa sportom – kaže Rošu, i navodi nas da se po stoti put zamislimo, kad se i kako krenulo ovim putem...

Ipak, kako planiraju, želeli bi da ove godine naprave slavu sela tokom koje bi nastupao „neki pravi pevač”, ne bi li im došlo što više ljudi i omogućilo da kao Mesna zajednica malo i zarade. Međutim, kako bi privukli turiste tokom cele godine, ne moraju da čekaju na avgust i seosku slavu, ali bi morali da iskoriste sav potencijal koji imaju a u koji se ulaže – biciklističku stazu koja vodi uz kanal Begej od Temišvara do Zrenjanina, potom etnografski muzej, odnosno Muzej rumunske kulture, kao i u etno Banatsku kuću, dok ne treba zaboraviti ni na uređeni ribnjak Ribolovačkog udruženja „Linjak”.

– Od kafića imamo samo hamburgeriju ovde u centru i kafe „Pauk” ka Banatskom Višnjićevu. Priča se da će otvoriti kao neki kafić, malo više fensi da bude, pa ćemo videti – navodi naš sagovornik, nabrojivši da zato imaju četiri radnje, i ono po čemu je selo poznato, četiri silosa i četiri crkve!

Kako se Torak sastoji od Velikog i Malog Torka, te svaki kraj, logično, ima svoju rumunsku pravoslavnu crkvu od početka, nedavno je izgrađena i srpska pravoslavna, budući da je selo naseljavano srpskim življem iz Bosne još od Drugog svetskog rata. A kad je reč o četvrtoj crkvi – drvenoj, u okviru Banatske kuće, ona je takođe aktivna, ali je, kažu, namenjena svima.

– Recimo, imamo enormno mnogo praznih kuća – dodaje sekretar MZ Torak Sorin Petrović, napominjući da je najveći problem taj što mnogi njihovi meštani već odavno žive po inostranstvu, a u međuvremenu nisu rešili ostavinske rasprave, pa kuće praktično nemaju vlasnika, te ne mogu ni da se prodaju, a niko ne može da im zabrani da se sruše same od sebe. – Ne postoji mehanizam kako da to rešimo, a niko ne plaća porez... Neki su od tih praznih placeva napravili voćnjak ili njivu, nema od toga neke zarade, ali nema ni krša i loma, jer, pazite, te kuće padaju na trotoar, pravi se yungla u dvorištu, nastanjuju se životinje... Nisu bezobrazne cene, nema tu šta, ili su kuće koje vrede ili koje ne vrede, a one su od 4.000 evra pa naviše.

Tekst i foto: Lea Radlovački