Ne žele baš sve devojčice da provedu detinjstvo igrajući se maminom šminkom, neke od njih zabavu pronalaze u netipičnim igračkama za njihov rod - alatu, ali to ne znači da ih život neće kasnije preusmeriti u svet kozmetike.

Takvu priču ima Žitištanka Nataša Balog (27), koja je usred pohađanja zrenjaninske Tehničke škole (na smeru za tehničara drumskog saobraćaja) poželela da se bavi manikirom i tako, pre osam godina, ozbiljnije ušla u tu profesiju. Kasnije joj se u radu priključila i starija sestra Marijana Rodić (29), te sada jedna radi manikir i pedikir, a druga trepavice i dizajn obrva, a njihov rad možete zapratiti na Instagramu pod nazivom beautyroombysisters_mn.

Možemo li da kažemo da si ti i krenula s ovim poslom baš kad je sve to doživljavalo neki „bum”?

- Jeste, u tom periodu su počeli sve češće da se rade nokti. Pre toga, baš retko. Recimo, u osnovnoj školi za malu maturu ja nisam imala nokte, dok moje drugarice jesu. Tek kasnije je sve to počelo da me zanima. Kad sam upisala fakultet, preusmerila sam se na ovo jer me škola nikad nije specijalno privlačila. Pokušala sam, nije mi išlo i odlučila sam se za manikir.

Spomenula si završetak osnovne škole i nokte... Kakav ti je stav, naročito što se baviš ovim poslom, sa koliko godina krenuti da radite nokte?

- Može od srednje škole, nema potrebe ranije. U redu je za malu maturu raditi možda neki trajni lak, čisto da su nokti uredni. Mislim da je baš prerano što devojčice već u šestom razredu rade nokte. Možda, eto, od srednje škole, ali da su nokti neutralni, kraći... Devojke sad preteruju i devojčicama se žuri da porastu, a ne znam gde im se žuri toliko.

A to sve povlači jedno za drugim. Više ne budu samo nokti, već i frizura, šminka, oblačenje...

- A kad dođu u period da to sve treba da rade, onda će da im dosadi.

I kad budu htele da sve to batale, videće koliku su štetu napravile sebi.

- Jeste. I ne prihvataju savete. Kažem im šta je u redu za njihovu nokatnu ploču, jer ne može svaki nokat isto da nosi, ali one po svaku cenu žele duge nokte iako ne mogu da ih iznesu, pa naštete i sebi i svojim noktima.

Da li imaš neke zahteve koji ti ne prijaju da ih realizuješ?

- Ima. Različite smo mi žene po svakom pitanju, neke imaju stila, neke nemaju, neke žele sve da stave na nokte, a jednostavno ne ide. Posavetujem ih, ali urade ono što same žele.

Šta je ono što je uvek u modi i uvek pristaje?

- Frenč je uvek u modi, kao i crveni i crni nokti. E sad, dužina je stvar ukusa... Ne stoji svima ni isti oblik, bez obzira na to šta je u modi.

Koliko su se stilovi i tehnike promenili za ovih osam godina otkako se ti baviš manikirom? Nekako imam utisak da se i tu sve baš brzo menja... Tu su sad mat nokti, reljefni, ovakvi, onakvi...

- Da, baš mnogo. Pogotovo tehnike, ima ih raznih, kao i materijala, poput akril gela, puder noktiju, mada to nije baš zdravo za nokte, nije higijenski... Ima i tehnika kao što su gornje tipse, donje tipse, izlivanje na tipsama... Ko se za šta opredeli, sve je okej.

Sećam se, kad su krenuli nokti da budu u modi, bilo je aktuelno lepljenje „veštaka”...

- To neko radi i sad, ali ja nisam za to. U početku sam radila, ali sam se onda prebacila samo na izlivanje, jer je dosta prirodnije, izdržljivije i nema potrebe da se nokat šteti lepkom.

Da li je bilo nekih zahteva koji su te oduševili i koje si s posebnim zadovoljstvom radila?

- Jeste, mada, šta zračiš to i privlačiš, ja sam tip koji voli kratke i neutralne nokte, a nisam imala mnogo žena koje su tražile nešto baš drugačije i zahtevnije. Nekako, češće mi dolaze ženice koje vole kratke i jednobojne nokte. E sad, pojavila se tehnika pečatiranja, pa dosta i to traže. To je brz dizajn i mnogo lepo izgleda.

Specifično je što ovaj posao radiš u manjoj sredini. Koliko žene sa sela ulažu u ovaku vrstu nege i koliko im je važna ova vrsta estetike? Da li je teško naći mušterije?

- Nije toliko teško naći klijente. Gledam da dosta osvestim žene o ovome, ne moraju kod mene da dolaze na nokte, ali da dobro biraju svog majstora i da znaju koje posledice mogu da imaju. Ranije duži period nisu poštovale vreme korekcije, na primer. Nemaju svest, koliko god da pričam da nije zdravo po njihove nokte da dolaze jednom u dva meseca, već redovnije. One ne vide šta se dešava ispod boje, a gel se odvoji od nokatne ploče, zavlači se vlaga, prljavština, mogu da dobiju gljivična oboljenja, bakterije... Ukoliko se to desi, naravno da smo prvo mi manikirke krive, neće one reći da same nisu poštovale nešto.

Koliko sati dnevno sediš i koliko ti je to naporno?

- Od osam do devet-deset sati dnevno. Imam dva slobodna dana u nedelji, nekad i samo jedan. Naporno je, meni jeste, jer pred kraj radnog vremena više nemam ni toliku koncentraciju, niti mogu da sedim, postaje mi naporno, premeštam se, nameštam, tražim položaj koji mi odgovara.

Radiš li neke vežbe? Na koji način pokušavaš da se odužiš svom telu?

- Pa, ne baš! Nisam sportski tip, tako da mi je sve to gubljenje vremena, ne znam kako da objasnim...

Razumem te u potpunosti, ne moraš da se pravdaš. Kako izgleda kad ti nije dan, a treba da radiš ovaj tvoj poprilično pipav posao? Kolika je borba da izdržiš?

- Velika! Kad mi nije dan, ućutim se i fokusiram na ono što radim, jer ne mogu da se skoncentrišem i na priču i na rad. Nije nam svaki dan isti i sve je to okej, u svakom poslu toga ima.

Tekst Lea Radlovački