Mladen Savatović do devete godine je živeo u Žitištu, trenutno je u Beogradu radi na televiziji N1 i bavi se događajima iz prestonice i vestima i temama iz sveta i regiona...

Pitali smo ga kakve ga uspomene vežu za Žitište?

- Do devete godine sam živeo u Žitištu, ali sam mu se uvek vraćao. S godinama sve ređe, sad uglavnom nekoliko puta godišnje, na dan, da posetim baka Miru, Ljubu i deda Mileta. Kad je reč o sećanjima na detinjstvo, park kod osnovne škole i obdaništa mi je uvek prva asocijacija. Bezbrižna igra na Krivom drvetu, sankanje na Dombačkoj i vožnja bicikla po njegovim stazama. Voleo sam letnje raspuste da provodim tu, nije bilo ograničenja, celo selo mi je bilo igralište, od takozvane Jamure, pa sve do Begeja. Bila je to sloboda, od ranog jutra, do kasno u noć, samo igra i druženje. Svi te znaju i ti sve poznaješ, kao u svakom manjem mestu. I da, voleo sam kokice kod Đoleta, ringišpile na igralištu i vašar preko puta moje zgrade, kod crkve, za seosku slavu i neke važne datume. Bila je to prava idila.

Studirao si žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu gde i sad živiš, kako si se odlučio za taj poziv?

- Kompleksna je to priča, sa mnogo traženja. Hteo sam da budem pravnik, veterinar, lekar, agroekonom, dakle, nije bilo profesije kojom nisam želeo da se bavim. Zbog ljubavi prema životinjama završio sam srednju Poljoprivrednu u Futogu, za veterinarskog tehničara. Međutim, od veterine sam ipak odustao, nisam mogao sebe da zamislim kako provodim dane u ordinaciji ili po farmama. Trebalo mi je nešto uzbudljivije, nešto što obuhvata više različitih oblasti. Zato sam se odlučio za agroekonomiju, bilo je tu i prava i biologije, finansija i hemije. Nakon godinu dana studiranja shvatio sam da ni to nije to, da je još uvek previše usko zanimanje, da mi nedostaju društvene nauke, strani jezici i kreativnost. Pomisao na to kako sedim u kancelariji sa digitronom u ruci i čekam penziju me je užasavala. Znao sam da ću biti nesrećan ako se celog života budem fokusirao samo na jednu stvar, na jednu oblast. Jednog dana, dok sam sedeo u kampusu, doživeo sam epifaniju - imam potrebu o svemu da znam ponešto, da istražujem, da prenosim svoja saznanja drugima, da tragam za pravdom i istinom, da “filozofiram” i rekoh sebi - čekaj, pa to je pravi opis novinara. Pogledao sam preko puta u Filozofski fakultet i zacrtao sebi da moram da upišem Žurnalistiku. I zaista, svaki dan sam u različitim ulogama, danas sam “stručnjak” za ekologiju, sutra za sudstvo, prekosutra za građevinarstvo, u zavinsosti od teme kojom se bavim. Stalno izučavam nešto drugo, nešto novo, nikad mi nije dosadno i pokazalo se da mi najviše “leži” da budem “univerzalni sveznalica i ponosni neznalica”, kao i svaki novinar. I tako sam se pronašao, najbolja odluka u mom životu. Mislim da je jedino moj pokojni deda Marko znao oduvek šta će biti moj poziv, pa mi je u nasledstvo ostavio svoju pisaću mašinu. Da smo imali više vremena zajedno, možda bi me usmerio i olakšao mi potragu. Ali dobro, sve ima svoje zašto. 

Za kraj koja je tvoja "novinarska želja"?

- Što se novinarskih želja tiče, svaki dan imam neku novu i ne bih znao koju da izdvojim. Mnoge sam ispunio do sada, pa sam siguran samo da ću i ostale, kako budu dolazile.