Zatekli smo ga sa unucima, na platou hotela u Srpskom Itebeju koji na izuzetan način, arhitektonski i funkcionalno zaokružuje deo priče o trajanju Zemljoradničke zadruge „Mrkšićevi salaši”. Na ljuljašci su Dimitrije (6) i Vesna (4), deca sina Zlatka i snahe Ljiljane, koje deda Vojislav Mrkšić strpljivo ljulja, začikiva, zasmejava... Sledećeg dana im se pridružio i mali Vojin, čiji je tata Milan, a majka Nada. On nam kaže da mama čeka bebu, ali još ne znaju ime...
Naslednici Vojislava i Vesne Mrkšić, vlasnika Zemljoradničke zadruge „Mrkšićevi salaši” u Srpskom Itebeju, ovako se igraju svakodnevno. Čini se da na rolšuama najviše uživaju i da je najneustrašivija devojčica koju braća zadirkuju i pokušavaju da prestignu. Od malena je, kažu, samostalna i pokazuje snagu i hrabrost u igri sa braćom.

OVDE IMA BUDUĆNOSTI

Na licu Vojislava Mrkšića osmeh i spokojstvo – ima kome da ostavi imanje, ima na koga da se osloni, za koga da živi. Ne ponestaje mu ideja, niti entuzijazma. Ali, sada radi mirnije, opuštenije, rasterećenije i mnogo vremena provodi sa unucima. Poznat je po tome da gradi prijateljstva i sa neistomišljenicima, uspeva da pomiri krajnosti i da radi timski.
On je na čelu porodične zadruge. Ponosno priča kako su je njegovi preci marljivo podizali više od stotinu godina. Uporno i časno, u vremenima koja nikada nisu bila naklonjena poljoprivredi, a uvek sa željom da se ne ugasi, već da raste i razvija se.
Porodica je za Vojislava svetinja. Kao što su nekada njegovi preci, iz generacije u generaciju imali po četvoro dece, tako danas njih devetoro žive u istoj kući. Potrudio se da ih nauči svemu što je neophodno da naslede ono što je stvoreno i da proširuju i unapređuju posao. U hotelu koji je izgrađen pre šest godina, koji ovde skromno zovu Restoran, sve je savršeno, a to je samo deo građevine koja privlači poglede sa druma. Tu su i tri konferencijske sale – u jednoj je petstotina mesta, a druge dve su sa po stotinu. Ko jednom dođe, opredeliće se da ponovo baš tu organizuje koncert, tribinu, druženje.
Posebno je ovo mesto zanimljivo za svadbe. Nažalost, ove godine su mnoge otkazane zbog korone. Postoji i 27 soba za boravak gostiju, besprekorno uređenih i čistih.
A samo nekoliko stotina metara dalje je Osnovna škola „Miloš Crnjanski”, čijim učiteljima i nastavnicima Vojislav Mrkšić svesrdno pomaže u organizovanju nastave, ekskurzija, proslava... Ove školske godine su otvorena tri prva razreda u Srpskom Itebeju - dva na srpskom i jedno na mađarskom jeziku. Da li bi bilo tako da njihovi roditelji nisu rešili egzistenciju i da u ovom mestu nema budućnosti?
- Mnogi meštani su zaposleni kod nas – kaže Vojislav Mrkšić. – Mladi imaju mogućnost da zasnuju porodicu, da rađaju decu. Mališanima je potrebno obrazovanje, želimo da pomognemo koliko možemo. I kultura je deo odrastanja, eto, nedelju dana je kod nas bila slikarska kolonija koju, zajedno sa nama, organizuje Zavod za kulturu vojvođanskih Rumuna. Trudimo se da umetnicima obezbedimo sve uslove da mirno rade, da borave bezbrižno, druže se sa nama i đacima, probaju naše specijalitete i uživaju u okruženju.
Kada krenete u razgledanje prirode, koja je umeticima inspiracija, stižete do Begeja, a uz reku su pešačka i biciklistička staza koja će uskoro povezati Srpski Itebej sa Temišvarom.

IZDANAK PAORSKE PORODICE

Najnovija investicija Zemljoradničke zadruge „Mrkšićevi salaši” je savremena klanica koja bi trebalo da bude završena do kraja godine. Izgradnja objekta, na površini od 8.000 kvadratnih metara je u završnoj fazi.
Kako nam kažu, samo mesec, dva rok će biti produžen. Najkasnije u februaru u Srpskom Itebeju će proraditi klanica u kojoj će se obrađivati 300 svinja dnevno i još 30 grla goveda i proizvoditi 25 tona mesnih prerađevina, a brend su domaća šunka i slanina. Mesom će se snabdevati sa farmi iz okruženja, pouzdanih saradanika u zajedničkim naporima da se ovaj kraj razvija i unapređuje, da se živi bolje, da porodice ostaju na selu.
Vojilsav Mrkšić je ponosan što je izdanak paorske porodice. Rado ističe poslovnim partnerima i gostima da je to nasleđe duže od stotinu godina.
- Moji preci, pradeda, deda i otac, bavili su se poljoprivredom i stočarstvom, mada u manjem obimu – priča Vojislav Mrkšić. – Pradeda je svojevremeno podigao farmu i premestio proizvodnju na salaš. Zato naša zadruga nosi današnje ime. Na salašu je pradeda izgradio kuću, 1928. godine, a deda se rodio 1900. Bio je vredan, to je kod nas nasledno. Jedan je od osnivača zadruge 1938. godine koja je uspešno poslovala i za vreme Drugog svetskog rata. Nažalost, zadruga je bankrotirala, ali na sreću, moj deda nije.
Otac Vojislava Mrkšića je rođen 1924. godine. Starija braća su podelila dedin salaš, a on je kupio novi, na drugoj strani.
- Salaš me seća na detinjstvo i nikada ne bih oprostio sebi da se, kada sam odrastao, ugasio – sa nostalgijom priča Vojislav Mrkšić. – Na salašu sam prohodao, progovorio, sticao prva znanja i životna iskustva. Tu sam ostao sve do početka srednjoškolskog školovanja. Ono što se nauči u roditeljskoj kući, ostaje za sva vremena. Naučio sam da poštujem trud i rad, ono što je stečeno treba održati i razvijati. Najlakše je prodati, ali nije lako kupiti. Zato mi nismo ništa prodavali, već kupovali, koliko se moglo.

LjUBAV, VERA I NADA

Nije bilo lako sačuvati salaš, vremena su uvek bila turbulentna, smenjivale su se vlasti, menjali zakoni i propisi. Ali, i danas je osnovna delatnost Zadruge ratarska proizvodnja – pšenica, suncokret, kukuruz, ono što banatska zemlja oplemenjuje rodom, a klima uobličava. Obrađuju sopstvenu, kao i zemlju 23 zadrugara i 160 kooperanata. Imaju i skladišta za čuvanje žitarica, stočarstvo je sve zastupljenije.
„Mrkšićevi salaši” su prepoznatljivi i po kvalitetnim pecivima. Od 2004. godine tu se osnovnim i specijalnim vrstama hleba, od belog i integralnog brašna, polupečenim i smrznutim proizvodima, snabdevaju i meštani.
Vojislav Mrkšić je i predsednik srpske pravoslavne crkve Sv. Save i Simeona. I ovde je ugradio ljubav, veru i nadu, sopstveni trud, ali i novac. U blizini je i kuća u kojoj je neka-da boravio naš veliki pisac Miloš Crnjanski (eto još jednog razloga za posetu Srpskom Itebeju). On je i član Upravnog odbora Zadružnog savza Vojvodine u čijem je radu njegov doprinos veoma značajan.
Gledajući živahnu decu na rolšuama, predlažemo da na zimu dođu u Zrenjanin sa sličugama, kada su tako dobro savladali kotrljarke. Dogovaramo se za novi susret, a deda je već odlučio – napraviće im klizalište ovde, u Srpskom Itebeju, za njih i za njihove vršnjake.
- U svemu što radimo učestvuju i naši meštani – ističe Vojislav Mrkšić. – Gotovo trećina ih je u ovom poslu, rade u Zadruzi ili su naši saradnici i kooperanti. I što je veoma važno, zajedno se borimo protiv diskriminacije malih sredina, jer država ne ulaže dovoljno u razvoj sela – ocenjuje naš sagovornik. Izvor: list Zrenjanin