Svoj kreativni svet počela je da stvara pre osam godina, u periodu kada je već bila u penziji. To vreme je, kaže, ono koje ranije nije imala jer su prioriteti bili porodica i posao. Znala je da će jednog dana ispuniti svoju veliku želju i baviti se slikarstvom kao hobijem. Pre slikarstva, Nada se oprobala u nekoliko drugih, jednostavnijih tehnika.

– Sve je počelo onda kada sam na Fejsbuku videla fotografije radova moje prijateljice iz Zrenjanina. Ona se u to vreme ozbiljno bavila dekupažom i poželela sam da se oprobam u tome. Mnogo mi je pomogla upućujući me na tutorijale o načinu ukrašavanja predmeta dekupažom, u grupe na društvenim mrežama koje su okupljale žene zainteresovane za tu tehniku. Odvela me je i u specijalizovanu radnju da nabavim materijal za početak moje avanture. Prvi predmeti koje sam ukrasila bili su jednostavni. Ukrasne kuhinjske drvene daske za pripremu hrane ispale su sasvim dobro za nekoga ko to prvi put radi. Takav početak me je ohrabrio. Usledilo je ukrašavanje teglica, flaša, kutija. Pored salveta koje su osnovno sredstvo za motiv dekupaž tehnike, počela sam da koristim i druge materijale, detalje, da oplemenjujem te kutije koje su mnogi počeli da traže za rođendane, rođenje deteta, krštenja, kaže Nada prisećajući se početaka.

Kada je bila sigurna da je savladala najzahtevnije forme dekupaža, krenula je u potragu za novim izazovom. Pažnju joj je privukla tehnika ’embossing’, odnosno „slikanje“ utiskivanjem bakarne folije.

– Po toj tehnici su poznate žene iz Bosne. Upravo sam zato i kontaktirala jednu ženu iz Sarajeva, da mi objasni kako se to radi. Ona mi je dala dosta saveta, međutim bilo je teško putem interneta shvatiti u potpunosti ovu komplikovanu tehniku koja se radi „naopako“, takoreći sa naličja. A opet, jedan deo se radi s lica. Zato sam nakon toga u Beogradu prošla kroz jednodnevnu radionicu zahvaljujući kojoj sam utvrdila znanje i prethodno prikupljene informacije. Teško je pronaći materijal i alat za ovu tehniku, ali puno sam kroz nju naučila. Reljefi se prave posebnim alatima. Na kraju se folija dobro natrlja crnom bojom, a onda se ispupčena površina obriše. Ta crna boja se zadržava u udubljenjima i tako se dobijaju konture, oblici, čitave kompozicije, priča Nada Grozdanić.

Negde u isto vreme počela je da pravi ramove za svoje radove. Ljudi koji su se divili izgledu ramova nisu mogli ni da pretpostave od čega su izrađeni. A Nada je provodila noći izučavajući svojstva materijala kako bi dobila kvalitetan, postojan proizvod. Na kraju, njeni radovi su bili takvi da je i oštrom oku bilo teško da razazna da li je u pitanju pravo drvo ili stirodur, das-masa, pur-pena i sve drugo što je koristila. A bilo je tu i drvofiksa, raznih boja, novinskih stranica, čipke i patine. Neki ramovi su toliko verno urađeni da je prva pomisao da se radi o detalju starom decenijama.

VANREDNO STANJE KAO PRILIKA ZA NAJVIŠI PODUHVAT

Nada je među retkim ljudima koji su vanredno stanje uvedeno tokom epidemije korona virusa iskoristili da naprave korak napred.

O slikanju kao novom izazovu dugo je razmišljala. A onda je počela da ispituje svoje mogućnosti oslikavajući razne vrste predmeta od različitih materijala, pripremajući se za početak slikanja na platnu.

– Oslikavala sam ćupove, crepove, drvo, tikve koje su vam se dopale. Tek sam tokom izolacije i vanrednog stanja počela da stvaram svoje prve radove na platnu. Bilo je to zaista nešto novo za mene. Četkica je drugačije klizila, boje su tražile veštu ruku. Počela sam sa skromnijim radovima koji su imali jednostavne motive. Inspirisana lepotom biljaka, nekoliko dana sam posvetila slikanju bulke. Sve vreme sam gledala tutorijale o slikanju na YouTube kanalu i učila. Poželela sam da naslikam mrtvu prirodu ali svesna sam da mi je potrebno još vremena i vežbe, kaže naša sagovornica.

Gledajući u njene prve slikarske radove, ne možemo da se otrgnemo utiska da je svaki prožet smirenošću i da istu u posmatraču i podstiče. Emocija koju je Nada Grozdanić imala dok je slikala, pokreće se i u onome ko kasnije gleda tu istu sliku. Svaki pokret četkice je pažljiv i pedantan.

OŽIVLJAVA PREDMETE KOJE DRUGI BACAJU

Naš pogled na fantastičan, izrezbaren ram velike slike koja krasi dnevnu sobu inspirisao je Nadu da nam otkrije kako je upravo taj ram kupila na buvljaku.

– Ram je bio prilično oštećen, nedostajao je veliki deo. Rešila sam da ga po svaku cenu nadomestim i pretpostavljam da sam uspela vešto to da uradim jer niko ne primećuje koji je deo nadomešćen. Mnogo volim stare predmete i zato ih sakupljam. Restaurirala sam gramofon star sto godina za jednog čoveka iz Novog Sada, ćup za moju sestru. Od stare glasačke kutije napravila sam kutiju za priloge za mladence koja se koristi u svadbama. Imam stare lampe, pegle, fenjere, jednu kolevku koju treba da restauriram. I sve me to čeka ali nemam dovoljno prostora gde bih te predmete držala. Kada bih imala slobodnu prostoriju napravila bi etno sobu. Imala sam ideju da sa aktivom žena u Međi pronađem neku staru kuću i da je sredimo u etno stilu, da posetioci koji dođu u naše mesto imaju šta da vide. Dosta njih u selu zna da volim stare predmete pa me često zovu kada se ruši neka od starih banatskih kuća. Ne možete da zamislite šta sve tu može da se nađe – na tavanima i u podrumima. I moj suprug sada već ima naviku da mi donosi stare predmete kada ih pronađe odbačene, da nikome više ne trebaju i ne služe. Ja u tome vidim inspiraciju i novi izazov, kaže nam Nada.

NESEBIČNA PODRŠKA PORODICE I PRIJATELJA

– Slikanju sam se divila i kada sam bila mlada. Znala sam da imam talenat. Crtala sam svojoj deci crteže kada su bili mali ali nikada nisam imala vremena da počnem ozbiljno da se bavim time. Porodica, posao, zaista je bilo nemoguće. Bila sam potrebnija u tim godinama u fabrici kao tehnolog mesa, svojoj deci kao majka. Kada sam otišla u penziju došao je i taj mir, prostor da uradim ono što sam dugo zamišljala. Internet je postao moj prozor u svet umetnosti. Satima sam istraživala, učila, upoznavala se sa onima koji su bili daleko ispred mene sa svojim dostignućima, ali nigde nisam žurila. Suprug mi je pružio veliku podršku. Od početka mi priprema sve podloge za radove, seče medijapan, drvo, table u dimenzijama koje su mi potrebne. Pomaže mi u lepljenju, učvršćivanju materijala. Stariji sin i snaha koji žive u Novom Sadu pomažu mi u snabdevanju materijalom koji ne može da se kupi u Zrenjaninu. A mlađi sin je glavni kritičar mojih radova. On se bavi grafičkim dizajnom i mislim da je od mene nasledio talenat. Izuzetno je kreativan. Kad god nešto uradim, uslikam rad i prvo pošaljem njemu. Onda on da svoj iskreni komentar i sugeriše mi kada nešto nije dobro, da popravim, doradim. Zaista sam srećna zbog podrške koju mi pružaju, iskrena je Nada.

Podršku ima i od prijatelja i komšija. Kaže da joj često zakucaju na vrata onda kada idu na rođendane, krštenja, slave, interesujući se za neki od prigodnih poklona za takvu priliku.

RADOVI NADE GROZDANIĆ OD MEĐE DO LONDONA

Prvi put je izložila svoje radove na izložbeno-prodajnoj manifestaciji organizovanoj u Međi od strane tamošnjeg aktiva žena. To je bilo u vreme kada se bavila dekupažom i izradom ramova. Nakon toga je nastavila da pravi predmete uoči 8. marta kako bi meštanima dala priliku da obraduju svoje lepše polovine originalnim poklonima. Jedne godine je učestvovala na manifestaciji „Banatska bajka“ u Zrenjaninu gde se upoznala sa ljudima koji su joj slični. Njene radove zapazili su lovci na talente – članovi zajednice „Academy of 3D art decoupage & craft international“ iz Londona koji su u galeriju lepih dela uvrstili i fotografije Nadinih radova.

– Imati hobi je divna stvar, međutim od ovoga ne može da se živi. Taj novac koji se zaradi jedva da nekad može da pokrije troškove materijala. Jedna mala teglica boje košta 220 dinara, a znate i sami koliko različitih boja je potrebno za jednu sliku. Da ne pričam o trudu koji se uloži. Međutim, ako ovo gledate kao zadovoljstvo i nemate velikih očekivanja, onda može da se radi bez pritiska i sa puno ljubavi.

Tako se i završila naša priča. Nada Grozdanić nas je ispratila srdačno, rekavši da ne zaboravimo da u tekstu napišemo da je „hobi najlepši začin u njenom životu“

Izvor www.ilovezrenjanin.com