Na nedavno održanim 16. Radničkim sportskim igrama „Koračaj smelo” u Banatskom Karađorđevu u organizaciji Sportskog saveza Opštine Žitište, Milica Gverić (28) iz Srpskog Itebeja osvojila je tri zlatne (iz streljaštva, obaranja ruku, ekipnog navlačenja kanapa) i jednu bronzanu medalju (bacanje kamena s ramena).
Međutim, najsjajnija medalja koju nosi, pre svega u srcu, tiče se odluke i želje da živi na selu i bavi se stočarstvom.
- U Itebeju imamo Udruženje žena i one su me pozvale da učestvujem i pristala sam - priča Milica, nekoliko puta napomenuvši da sva drhti zbog intervjua.

Otkud ti u streljaštvu?
- U srednjoj školi sam bila u zrenjaninskom Domu učenika i pucala sam iz puške za dom u okviru Domskih igara. Nisam naročito išla na pripreme, možda sam imala nekoliko treninga, ali nisam nikad ništa osvajala i zato sam sad rešila da probam. Znam kako se drži puška i reko’, da probam i to.

Sad mi objasni... Ti i ja se znamo ceo život i ti se sad treseš jer pričaš sa mnom, a potpuno si smirena kad uzmeš pušku u ruke! Zašto?! Je l’ ovo toliko strašnije od pucanja?
- Izvini... Kad treba da pucam - ne dišem. Udahnem i ne ispuštam vazduh dok ne pucam. Nema nekog razmišljanja da li ću pogoditi metu ili je potpuno promašiti i izblamirati se.

Sreća pa sad možeš opušteno da dišeš... A obaranje ruku?
- Ne znam, bilo je takmičenje za muškarce, pa se skupilo nas nekoliko devojaka i pitale smo da li ima i za žene. Prijavila sam se i eto...

Jesi li obarala ruku i s nekim muškim?
- Ne, nisu dozvolili. Pitala sam, ali su rekli da nema smisla.

Otkud to da si se oprobala u tim disciplinama?
- Nekako mi je bilo interesantno. Htela sam da se bavim nekim stvarima, ali nisam imala prilike. Recimo, pucanje iz puške, naravno da bih volela da treniram, ali ovde nema mogućnosti.

U principu, ti si osvojila medalje samo na osnovu onoga što si „naučila” pre deset godina?
- Ima i više od deset godina. Bila sam prvi-drugi razred kad sam probala nekoliko puta da pucam.

Znači, pucanje iz puške je ko vožnja bicikla... Jednom naučiš i to je to. Kako si se osećala kad si osvojila sve te medalje?
- Bila sam presrećna. Lep je osećaj biti najbolji u opštini, dobiti zlato. Kada sam završila s takmičenjem, tata me je pitao da li sam osvojila medalju i iz nekog ženskog posla...

I svake godine po jedno zlato više...
- Nadam se da će ga i sledeće godine biti više.

Čime se baviš kad nisi opasna? Kako izgleda život jedne mlade ženske osobe na selu?
- Završila sam za veterinarskog tehničara i radim u jednoj veterinarskoj stanici. Možda zato i imam toliku snagu, jer se stalno rvem sa ovcama i teladima.

I šta ti je draže, da se rveš s ljudima ili životinjama?
- Interesantnije je sa životinjama, ali tamo nema medalje.

A šta radiš u slobodno vreme?
- Ništa specijalno. Držimo ovce, imamo oko 60 grla rase Il de Frans. Jagnjim ih, svaku jednu sam morala da jagnjim.

Da li ti je naporno sve to? Devojke u gradovima ne mogu da zamisle život koji ti vodiš, a verujem da važi i obrnuto...
- Ne bih mogla da budem u gradu. Bila sam u internatu u srednjoj školi i to mi je bilo ubitačno. Nikad ne bih menjala ovaj život. Svako ko ne zna šta je ovo, ne zna ni šta propušta. Bez obzira što je nekad naporno, budeš umoran, ali bude dešavanja i uvek je nešto novo. U gradu je beton i to je to...

Koliko tvoje drugarice iz grada imaju razumevanja za tvoj način života? Kad ste na kafi, one verovatno pričaju o tome koji zub je ispao kom detetu, ko šta jede, a tebi se ojagnjila ovca...
- Sve kažu da ne bi mogle da rade ovaj posao. Dosta muškaraca to isto kaže. Opet, ja ne bih mogla bez njega. Ne smeš da se gadiš tog posla, neko ne može sve to da podnese.

Da li je, onda, za život na selu najbitnije imati „stomak” ili srce i dušu koji te vuku na takvo mesto?
- Baš to. Neko ne može da štroji a da ne drhti. Evo, ja sad drhtim, a kad štrojim, potpuno sam mirna.

Kada si bila mala, u vrtiću, da li si mogla da zamisliš da će za dvadesetak godina tvoj život ovako izgledati?
- Prvo, u vrtiću sam mislila da ću biti babica.

Pa, na neki način i jesi...
- Kad sam bila starija, pred kraj osnovne škole, vuklo me je da idem za veterinara. Imala sam problem kod kuće, nisu mi dozvoljavali da to upišem i na kraju, toliko sam plakala, pa je tata rekao da stavim šta hoću na listu želja, on neće gledati. Ispalo je dobro. Još kao mala sam odrasla uz stoku, čak sam i spavala u štali s krmačom dok se prasila.

I, gde ćeš biti za narednih dvadeset godina?
- Ovde! Samo sa još više medalja...

Tekst: Lea Radlovački
Foto: Slobodan Šušnjević