Gruja Petrol

Selo moje Žitište: U podne kod Rokija

Žitište je relativno mlado. Još 1723. na karti je označeno kao nenaseljeno. Kroz vreme će ga naseliti Srbi, pa Nemci, a nosiće različite varijetete jednog istog naziva: Begej Svetog Đurđa, Šen Đurađ, Sveti Đurađ. Naravno da nakon Drugog svetskog rata mesto sa takvim imenom, u ozračju nove ideologije, nije moglo da opstane. Svuda okolo bila su polja žita – i postade Žitište.

Od tada, pa bezmalo sve do danas, mesto je imalo koju stotinu više od 3.000 stanovnika. Zlatna vremena, naravno, vezuju se za neverovatan uspon kompanije „Agroživ“, koja je bila apsolutno najdominantnija firma u oblasti proizvodnje živinskog mesa u bivšoj nam zemlji. Čak i bukvalno, zapošljavala je toliko radnika, da bi, da su svi živeli ovde, to bila tačno polovina sela. A onda je usledila agonija, o kojoj ovog puta nećemo pisati.

Danas sve kreće nabolje. „Premium chicken“ već zapošljava oko 120 radnika. Radi kompletan program živinskog mesa za velike kompanije poput „Lidla“, i čini se da je na zdravim nogama. Druga velika firma, koja je pored „Agroživa“ vukla čitavo mesto, bila je „Plastika“, najpoznatija po tome što je pravila kompletnu plastičnu galanteriju za avio-kompaniju JAT. „Plastika“ je nekada zapošljavala 250 radnika, a onda su godinama u njoj radila samo četiri portira. Upravo ovih dana u nju su ušli kineski investitori. Obećanja s velika, a za početak će posao u njoj naći 40 ljudi. Sve u svemu, kada je jedno mesto u tolikoj meri oslonjeno na samo dva stuba, njihovim rušenjem nastaje nešto više od običnog problema.

U toj atmosferi lako se zaboravlja ono što je istinski vredno i za svaku pohvalu. Recimo, Žitište ima dom zdravlja na kojem bi mu pozavideli i veći centri. Ima kompletnu opštinsku administraciju i sve institucije, tako da stvari koje se u većim gradovima rešavaju danima, meštani ovde obavljaju za nekoliko sati. Žitište je imalo prvu robnu kuću u staroj Jugoslaviji. I danas ima sve prodavnice koje su vam za svakodnevni život potrebne. Tu su i savremena škola, dom kulture, nekoliko odličnih sportskih klubova... Uopšte, onaj ko bi bez bilo kakve prethodne informacije prošao kroz Žitište, mislio bi da prolazi kroz kakvu varošicu. Ona to u mnogo čemu decenijama i jeste bila.

Naravno, ovde će vam se odmah pohvaliti da je jedini trener u istoriji koji je trenirao Real, Barselonu i Atletiko Madrid – rođen upravo ovde, gde je proveo i detinjstvo. Reč je naravno o Radomiru Antiću, čiji je otac bio ovdašnji železničar. Pa i najbolji strelac „Radničkog” iz Niša, svih vremena, jeste Žitištanac Dušan Mitošević. Valjda je zbog toga sport ovde uvek bio toliko važan. Doduše, mesto se suočava sa velikim izazovom. Košarkaši su ušli u savezni rang, a postojeća hala osnovne škole ne ispunjava potrebne uslove. Šta činiti? Graditi, adaptirati ili nešto treće? Za nekoliko meseci ćemo saznati.

I naravno, za kraj – pogađate! Šlag na torti svih priča o Žitištu jeste Roki. Već 12 godina, tri metra visoka skulputra Silvestera Stalonea u ulozi Rokija, krasi ulaz u ovo mesto. Priča je obišla ceo svet. Još uvek tinja nada da će se jednog dana u Žitištu pojaviti i sam Stalone. E onda će ovdašnjim Banaćanima samo nebo biti granica.

BAJKA SA SREĆNIM ZAVRŠETKOM

Sećate li se da smo pre koliko dva-tri meseca pisali o košarkaškom čudu iz Žitišta? Naime, ovdašnji klub „Sveti Đorđe“ plasirao se na završni turnir Kupa Radivoja Koraća nakon što je iz daljeg takmičenja izbacio novosadsku „Vojvodinu“. E, pa to nije sve! Pre nekoliko dana „Sveti Đorđe“ je ubedljivo osvojio prvo mesto u Prvoj muškoj regionalnoj ligi Sever. Ne samo što time ulazi u savezni rang takmičenja, nego i doslovno – klub iz Žitišta dospeo je među pet najboljih u Vojvodini i među 20 top klubova u Srbiji. Za mesto sa manje od 3.000 stanovnika ovo je više od senzacije. Košarkaški zanesenjak, predsednik kluba Nikola Pešut i njegovi momci ušli su u srca svih iskrenih navijača, koji u sportu još uvek vide lepotu i zabavu. Evo, od danas smo i mi među njima.

GRMEČLIJE SRED BANATA!

Sveža istorija kaže da se u Žitište, posle Drugog svetskog rata, na mesto lokalnih Nemaca doselilo 270 porodica iz okoline Prijedora, Sanskog Mosta i Cazina. Tako je mesto postalo mešavina „dođoša“ i „nađoša“. Stoga ne čudi što nam je korisne informacije o selu davao upravo predsednik Zavičajnog udruženja za negovanje tradicije i kulture krajiških Srba „Podgrmeč“ Duško Kočalka. Njega najbolje opisuje rečenica koju smo čuli tri puta u prvih pola sata boravka u Žitištu. Kada se neko nečeg ne seća, nije siguran ili ne zna, obavezno sledi: „Ej, ajd’ zovi Duleta, on zna sigurno!“ I stvarno je tako. U mestu gotovo da nema sportske ili kulturne manifestacije koju nije pokrenuo ili je barem ne pomaže. Šta će čovek – kad voli!

HOĆEMO LI U ŠETNJU?
Ima Žitište i dva mesta na kojima se brige, bar na neko vreme, zaboravljaju. Mesta na koje će meštani, od proleća do kasne jeseni, najradije odvesti goste. Izbor je na vama – deda Jockov park ili šetalište pored Begeja. Predanja kažu da je park podigao plemić Antal Kiš, davne 1815. godine. Posvetio mu je prostor od oko pet hektara. Zasađeno je drveće hrasta, graba, drena i lipa. Park su slikovito obogatile niske mesečarske ruže puzavice prelepog mirisa. Najlepši ukras parka činili su drvoredi jorgovana duž staza, zasađeni tako da pokazuju veličinu plemićevih emocija. Pretpostavke su da je današnje ime dobio po osobi koja je vodila računa o njemu, čuvaru, deda Jocku. Ovih dana završene su staze i parku se polako vraća nekadašnji sjaj. Šetalište pokraj Begeja napravljeno je pre više od deceniju, a ove godine postavljene su nove klupe. Pa ko voli... uvek je dobrodošao.

LETOPISAC OVDAŠNJI
Nekada je svako mesto imalo svog letopisca. Onog koji bi sva zbivanja, ljude i događaje stavljao u hroniku. Za vekove. Ovde je to Dušan Milićev. Pre dve godine bilo je 50 godina od kako je postao dopisnik „Dnevnika“. A sve iz Žitišta. On je čovek knjige i pisane reči. Kaže nam da je u vreme kada je osnovana, opština imala preko 30.000 stanovnika. Danas jedva 12.000. I to je najveći problem. Jer, opština ima 12 sela. Da li je realno za ovaj broj ljudi, imati: 12 ambulanti, 12 škola, 12 biblioteka… Našlo bi se i para, ali nema ljudi. Za kraj, hvali nam ovdašnju biblioteku „Branko Radičević“, za koju tvrdi da je jedna od boljih u Vojvodini. Mi sada znamo.

Zahvaljujemo Iliji Tuciću na ustupljenom tekstu.