- Banatsko Višnjićevo je paorsko selo, ovde se priča o tome pošto su svinje, koja se krmača oprasila, ko je šta posejao i koliko, nikoga ne zanima politika, dobro, kad dođu izbori onda se popriča malo, ali ne interesuje nikoga to, vidi ovako, izašao si iz kuće, ceo dan radiš, došao si da popiješ i pojedeš malo, pojedeš sladoled, popiješ pivo, nebitno šta ćeš da radiš, i došao si da čuješ neku šalu, šegu, razumeš - priča nam domaćin sela iliti predsednik Saveta Mesne zajednice Banatsko Višnjićevo Nikola Novaković.

U detalje dočarava kako se silno druže, još silnije prave kotliće, roštilj il’ obrću ražanj, zabavljaju se uz boćanje, šah il’ karte, pa tako svakog vikenda, a i kad je crveno slovo usred radnih dana. - Odemo na igralište, nema tu slavlja, dođeš, baciš hiljadu dinara, skupi se dvadesetak ljudi, kupimo prase, jedan spremi vatru, drugi ide po piće, boćanje celi dan, ako je kiša, igramo karte, šah il’ nešto. Fazon cele priče je da ljudi budu zajedno! Šta je problematike današnjice? Ova sprava od telefona, što svak’ pilji u njega, ne možeš bez telefona, a s njim je još gore. Dugačak je dan ovde... Ja sam ustao jutros u pola 4.

I, eto kako mi stičemo utisak da je Banatsko Višnjićevo zaboravljeno parče ovozemaljskog raja, ali prevashodno za mlađe generacije koje danas beže od „dosadnih“ sela bez potencijala.

- Dobro, nemamo kafane, doktor nam dolazi sredom, poštar po potrebi - nabraja naš sagovornik, najiskreniji zaljubljenih u svoje mesto. - Volim ovo selo, sav ovaj rad, stoku, ovakav život, ovaj narod. Ja pričam seljački, ipak sam ja čovek iz naroda.

Nema se šta zameriti ovom mladom čoveku iz naroda, gostoprimstvo je bilo, vala, na nivou i to čitavog sela, jer smo ga prepešačili skoro uzduž i popreko. A ma koliko se činilo da su dve ulice „u krst“ lako i brzo „prepešačljive“, grdno se vara. Jer, ima se štošta usput videti i zabeležiti. U prvoj turi takve šetnje upoznali smo se sa dudom starim ravno 90 godina, a koji je posadio tadašnji učitelj u osnovnoj školi Nenko Antić svom sinu prvencu Miroslavu, zvanom Mika. Naslućivali su i Nenko i Mika da će ih dud nadživeti, ali nisu tada mogli znati da će se o njemu, kao i njima dvojici, zauvek pričati. Čuva uporno nekadašnju osnovnu školu, koja se o sebi stara isto koliko i dud o sebi, ona, pak, čuva nekadašnji duh obrazovanja, kroz dah pustoši, i sprema se da dočeka neku sitnu šminku kako bi ugostila spomen sobičak, posvećen onima koji su taj objekat i izgradili.

Život iz snova, bogu iza nogu u Banatu

- Zašto ste došli u ovo blagostanje - pita nas nepoznati meštanin Banatskog Višnjićeva, dok u ’ladovini sedi na klupi ispred radnje, pije sok i započinje razgovor.

Saznajemo, doduše tek na kraju divana, da se meštanin, koji praktično to i nije, zove Željko Novaković i da je rodom iz Modriče, da se doselio u Banatsko Višnjićevo toko devedesetih, ali da sad živi u Novom Sadu. Leti provodi više vremena tu na selu, jer se bavi poljoprivredom, a uzgaja i šipak od kog pravi pekmez i prodaje u selu i okolini. Ali i svake godine ode u Nemačku na mesec-dva, odradi posao, zaradi godišnju platu, vrati se u Srbiju u kojoj može sebi da ugodi da usred maja, prepodne, pije Pepsi od 55 dinara u miru, tišini, tamo negde bogu iza nogu u Banatu. Pa, kako da mu čovek ne pozavidi?

-Višnjićevo se geografski nije mnogo promenilo, ali naroda nema - veli Željko, prisećajući se koliko je nekad imao komšija, sada ih toliko u čitavoj ulici nema. - Ranije je u dve-tri kuće ovde i u jednoj prekoputa bilo 45 ljudi, kreneš na košarku i da odlepiš, svima „dobar dan, dobar dan, dobar dan“, pa se uveče vraćaš i opet sve isto, „dobro veče, dobro veče, dobro veče“... Sad više toga nema. Ali, zanimljivo nam je ovde da sedimo, Novi Sad je baš postao naporan.

- Ali, selo nam je čisto, mirno, ima nas 132 na spavanju, kad je petak veče, pa do nedelje popodne, bude nas i oko 200 - naglašava Novaković, već smišljajući plan druženja za vikend koji sledi. - Naša deca od vrtića pa do srednje škole idu u Krajišnik, a onda u Sečanj ili Zrenjanin. A veliki nam je problem prevoz, nemamo nikakav kontakt sa svojom opštinom, a tamo nam je sve vezano. Autobus imamo samo preko Sečnja do Zrenjanina. Bez kola si ovde zarobljen, bez obzira što je Krajišnik na pet kilometara odavde. Ovde su sve mala paorska domaćinstva koja žive i polako nestaju...

Možda baš zato postoji novokomponovana legenda da, ko se napije vode u Banatskom Višnjićevu, tu i ostaje. Šta ti je seoski marketing...

- To ti je, u prevodu, kad muško kupi kuću, žensko se uda - dočarava nam Nikola i opet nas vraća na temu hrane. - Tako je, ovde se sve vrti oko hrane i na ražnju, i kod nas se i dan danas dobro jede i dobro pije, i niko se nikad nije prerečio, potukao, vrata su otvorena svima. Svi su siti i odmorni. Savršeno funkcionišemo, svesni smo da sami ne možemo ništa, a jedan sa drugim možemo sve. Zato smo i osnovali omladinsko udruženje „Orlovi rano lete / Pijani orao“ i prosek godina svih članova je 26. Mi smo i organizovali prošle godine obeležavanje stogodišnjice sela. Sve to je bilo uz pomoć opština Žitište i Sečanj, donatora, ali najviše se zahvaljujem ljudima iz sela, komšijama, prijateljima i drugarima koji su pomogli da se to sve obeleži. Uspeli smo! 

Izvor Dnevnik.rs