Zanimljiv razgovor vodili smo sa našim sugrađaninom Ognjenom čiji “trnovit” put kao putokaz mladima želimo da predstavimo u narednom tekstu.

Za početak nam kaži Ognjene kako je teklo tvoje školovanje i kako si nakon srednje škole odlučio da odeš u Ameriku:

- Rođen sam i odrastao u Banatskom Karađorđevu . U svom rodnom mestu, završio sam i osnovnu školu.
Sportom se bavim od malena. Odrastao sam u sportskoj porodici. I majka i otac veliki su ljubitelji sporta i želeli su da nastavimo njihovim stopama. Na njihovu inicijativu, i zbog ljubavi koju su nam preneli, stariji brat Vukašin i ja posvetili smo se treningu. Majka Mirjana je bila košarkašica, a brat i ja nastavili smo njenim stopama. Sa košarkom sam počeo veoma rano, imao sam oko 6 godina. Mile Plećaš kao i većini bio je moj prvi trener. Još dok je majka aktivno igrala, išao sam na njene treninge i utakmice, i eto, to je bio i moj početak.
Košarka mi je išla od ruke, i već u trećem razredu osnovne škole, počeo sam da treniram u Zrenjaniskom Uno Grande-u kod čuvenog Prleta. Kada se osvrnem na taj period, zaista se ponosim, čak i divim entuzijazmu i ljubavi koji sam gajio prema ovom sportu. Nisam ni osećao teret toga što sam na treninge putovao iz Karađorđeva do Zrenjanina i nazad da bih trenirao sa ekipom. Sada kada shvatam težinu roditeljskih odluka u tom periodu, neizmerno sam im zahvalan. Potrebna je hrabrost pustiti dete samo na treninge sa svega 9 godina koliko sam tada imao. Ostatak svoje košarkaške karijere sam proveo u Zrenjanskom Proleteru.
Sa druge strane, škola mi je takođe dobro išla. Bio sam odličan đak kroz celu osnovnu školu.
Pored sporta isticao sam se u biologiji, išao sam na takmičenja, pa sam pored Vukove diplome zaslužio i epitet Đaka generacije.
Dobar uspeh u školi omogućio je mi je da upišem Zrenjaninsku gimnaziju.
Da bih uspeo da uskladim školu i sport, neophodno je bilo da se preselim u Zrenjanin, i započnem delimično samostalan život. Živeo sam u domu učenika srednjih škola Angelina Kojić Gina, sve četiri godine srednje škole. U srednjoj sam polako da kažem gubio interesovanje za školu, sport me je sve vise privlačio, i usredsredio sam se na treninge. U izvesnoj meri bio sam dobar košarkaš, nije bilo retko da ubacim 40 poena na utakmici. Uspeo sam da se probijem do užeg spiska reprezentacije Srbije za uzrast do 16 godina. Međutim, od uvek sam imao problema sa povredama koje su dosta usporavale moju karijeru. Doživeo sam jednu težu povredu, i po završetku srednje škole rešio sam da okačim patike o klin. Nakon što sam završio srednju školu, odlučio sam da se spremam za Medicinski Fakultet u Novom Sadu. Prijemni ispit prošao je dobro, ali ne dovoljno za školovanje na državnom budžetu, koji je za mene bio jedina opcija, jer nisam želeo da opteretim roditelje.  Tokom tog leta, izdešavale su se stvari koje su potpuno promenile tok mog zivota. Nisam uspeo da se upišem na Medicinski Fakultet, povredio sam koleno što me je sprečilo da nastavim da se bavim košarkom, a moj Otac Dušan teško se razboleo. Odlučio sam da pauziram sa školovanjem u tom periodu. Takođe, o operaciji kolena nisam ni razmišljao, bila je previše skupa.
Nisam znao svoj sledeći korak, nisam imao plan u kom pravcu bih išao dalje, jer sve što sam do tada znao da radim nije više bila moja vrlina. Čak i moj otac koji je bio moja najveća podrska, nije više mogao da bude toliko prisutan. I ako nisam napravio karijeru kakvu sam želeo i očekivao, od košarke su ostale lepe uspomene, i važne životne lekcije.
Kroz sport stekao sam mnoga poznanstva, i mogućnost da bolje upoznam sebe.
Sticajem okolnosti, otac se lečio na Institutu u Kamenici. U međuvremenu, ja sam odlučio da se preselim u Novi Sad kako bih mu bio blizu. Počeo sam da tragam za drugim opcijama za sebe.

Šta studiraš i kako si se snašao u Americi?

- O mom odlasku u Ameriku, gde bih nastavio školovanje dugo sam razmišljao. Raspitao sam se i tražio opcije za odlazak. Engleski jezik bila je moja jača strana tokom školovanja, ali ubrzo sam shvatio da školovanje u inostranstvu zahteva dosta više. Išao sam na časove i vreme provodio vežbajući. U period od godinu dana, dva puta sam pokušao da polažim TOEFL test koji je uslov od strane Američkih Univerziteta za internacionalne studente. Nakon godinu dana i par meseci, uspeo sam. Ispunio sam sve neophodne zahteve od strane Univerziteta. I evo danas, sada vec treću godinu studiram u Americi na Trinity Christian Collegu u Čikagu.
U Americi je drugačiji sistem školovanja u odnosu na nas. Fakultet daje više izbornih opcija. Imate glavno usmerenje kojim prevashodno želite da se bavite nakon završetka, i ono se zove Major. Ja sam se opredelio za smer Kineziologije i Nauke o Sportu.
Pored glavnog usmerenja takođe možete izabrati podusmrenje koje ćete izučavati, a koje se zove Minor. Ja sam se odlučio za Psiholohiju i Marketing. Postoje i mnoga druga na osnovu čega kasnije dobijate zvanje.

Život u Americi u odnosu na Srbiju?

- Život u Americi dosta se razlikuje od života kod nas. Čikago je veliki grad sa bogatom istorijom.
U njemu živi više miliona ljudi.
Grad je dinamičan, stiče se utisak da se živi brzo i da ste više vremenski ograničeni.
I kultura življenja mnogo se razlikuje. Ljudi su udaljeniji, odnosi hladniji kulturološke promene i adaptacija bili su najveći izazovi za mene kada sam došao u Ameriku.
Morao sam da se naviknem na novi sistem, kulturu, odnose sa ljudima, jezik. Pronaći distancu, brzo se prilagoditi i prihvatiti mnoštvo obaveza bili su pravi izazovi koji su zadavali glavobolje i mnoge neprespavane noći. Međutim, Amerika ima svoje dobre strane. Iako je teže izgraditi dubok prijateljski odnos, ova sredina je odlična za usavršavanje i napredak na ličnom planu. Mogućnosti su neograničene, a šansa se nalazi na svakom koraku. Mnogo stvari zavisi od vas samih, vaših želja i sposobnosti. Ovu zemlju iz tog razloga nazivaju i zemljom snova.
Sistem zahteva pono rada odricanja i dobre organizacije da bih postigli nešto. Milionski gradovi nude beskonačno mnogo zadovoljstava koja će zaseniti svakog ko se prvi put nađe u ovakvom gradu. Ukoliko dođete kao turista, i ukoliko imate novca, vreme provedeno ovde će vam izgledati kao da ste došli u raj, što mnogi tumače kao Američki san.
Zapravo, ako živite ovde, odricanje od istih tih zadovoljstava predstavlja put ka vrednom i dugoročnom stvaranju.

Šta nakon studija?

- Planiram da nakon studija provedem vreme istraživajući poslovne mogućnosti.
Brat Vukašin i ja razvijamo ideju o klinici za sport i rekreaciju.
Vukašin je takođe išao u sličnom smeru, ostao je u sportu, i trenutno se bavi kineziterapijom u Novom Sadu. Ostalo mi je nešto manje od godinu dana do završetka studija, a do tada ću iskristalisati svoje planove i vizije.

Šta ti nedostaje i savet za buduće srednjoškolce odnosno studente?

- Postoji dosta stvari koje mi nedostaju, međutim trudim se da čitavo ovo iskustvo iskoristim na najbolji način. Najviše mi nedostaje porodica i slobodno vreme.
Savet za mlade: Radite ono što mislite da je najbolje za vas. Budite hrabri.
Život može da vas iznenadi, i ponekad izgleda kao da sve sto radite nema smisla.
Pitajte za savet, obratite se nekome ukoliko nešto ne znate. Pričajte sa ljudima, zatražite pomoć!
Srbija je sredina u kojoj lako možete stupiti u kontakt sa ljudima, iskoristite to!