MS Restoran
Gruja Petrol

Najbolji način za poznavanje toračanske tradicije je poznavanje običaja koji se prenose sa generacije na generaciju. Ovog puta smo odabrali jedan običaj koji je karakterističan i za svaki region u Srbiji: SVINJOKOLJ

Nekada

U jednom domaćinstvu se uglavnom klalo po dve svinje, ređe tri. Posao se delio – muškarci su klali svinje, „prljili“ su ih slamom, prali ih, podelili na dva dela i ulazili su u kuću da bi raskomadali meso. Žene su spremale doručak, ručak i večeru. Za doručak se spremao „langoš“, pekla se džigerica i sveža slaninica. Nakon doručka žene su prale creva i spremale ih za kobasice i bele kobasice.

Za ručak se pravio kuvani kiseli kupus sa slaninom, mesom i brizlama i paprikaš od mesa i rebaraca. Krofne su se služile posle podne. Za večeru se spremala čorba od paradajza sa usitnjenim mesom, pečeno meso i kobasice, ren i kompot. Radni dan se za žene završavao uz priču a mušarci su igrali „filku“ (igra karata).



Danas

Mnoge porodice ne praktikuju više ovaj običaj već kupuju meso u mesarama. Ali, u nekim familijama se još uvek poštuje ovaj običaj, uz manje ili veće promene.

Kuvani kiseli kupus je najukusniji kad se sprema za svinjokolj. Retko koja žena za ovu priliku sprema langoš ili krofne.

 

Više o tradiciji i kulturi Torka u publikaciji "Torak, kultura i tradicija iz ženskog ugla", Udruženja žena „Banaćanke-Torak“

Write comment (0 Comments)

(Mali i Veliki) Torak jedno je od niza prastarih rumunskih mesta u jugoslovenskom Banatu. Nalazi se na levoj obali Begeja, nekadašnjeg Timišela, na raskrsnici puteva koji vode do Zrenjanina prema Temišvaru i od Kikinde do Vršca.
Prvo dokumentovano svedočanstvo o postanku sela datira još iz daleke 1332. god. kada se Torak pominje na listama papske desetine, u kojima su zabeležena sva primanja tih godina sačuvana u Arhivu katoličke eparhije u Cenadu.

Najbolji način za poznavanje torčanske tradicije je poznavanje običaja koji se prenose sa generacije na generaciju. Ovog puta smo odabrali jedan događaj karakterističan za selo Torak a verujemo i mnoga druga sela:

POZIVANJE NA SVADBU

Nekad
Pripreme za svadbu su trajale više dana. Svadba je obavezno bila nedeljom. Petak je bio dan kada se pozivalo na pravljenje rezanaca za supu. Kod mladoženje, pozivala je mladoženjina majka i sestra ili najbliža rođaka, a kod mlade je pozivala sama mlada sa sestrom ili najbližom rođakom. U subotu su se pravili rezanci u šatoru koji je već bio postavljen od četvrtka, a tog istog dana popodne su mladi momci išli u pozivanje na svadbu. Išli su konjima i kočijama ili fijakerima koji su bili okićeni ćilimima i vezenim peškirima sa praporcima. Pozivali su na svadbu praćeni muzikom. Kada se završilo pravljenje rezanaca i pozivanje na svadbu, svi su odlazili kod mlade kući, proveli bi tamo sat ili dva, a zatim su mladoženja i njegovi gosti odlazili kod mladoženje gde se služila večera: ovčiji paprikaš, kuvani krompir i kiseli krastavčići.

 

Danas
U današnje vreme, retko koja familija poštuje ovaj običaj. Svadbu spremaju mladina i mladoženjina porodica zajedno, šalju se pozivnice za svadbu, ili ih mlada i mladoženja dele pozvanim gostima, a svadba se slavi u modernim restoranima.

 

Više o tradiciji i kulturi Torka u publikaciji "Torak, kultura i tradicija iz ženskog ugla", Udruženja žena „Banaćanke-Torak“

Write comment (0 Comments)

U Banatskom Dvoru smešteni su ostaci odnosno deo nekadašnjeg dvorca Rogendorf kasnije dvorca Čekonjića. Sagrađen je sredinom 19. veka i nalazio se u blizini današnjeg kaštela. Dvorac je sagradio Robert Rogendorf. 

Veći deo dvorca srušen je 1918. godine a danas se mogu primetiti ostaci fontane, a takođe, je i vidljiv prostrani park. Dvorac je bio okružen ogromnim starim drvećem kao i sa raznim prelepim vrstama drveća i cvetnih grmova.

Početkom 20. veka dvorac dolazi u posed grofa Andrije Čekonjića koji su kaštel proširivali po svom ukusu. 1918. godine porodica je porušila stari deo dvorca i ostavila samo jedan deo u sklopu današnjeg kaštela. Zgrada trenutno nema funkciju i ima status „prethodne zaštite“.


Write comment (0 Comments)

Trgovinsko preduzeće "Velež" osnovano je davne 1956. godine. A odmah nakon toga, 1959. godine otvorena je samoposluga koja je bila prva prodavnica samouslužnog tipa u Srbiji i treća u tadašnjoj Jugoslaviji. Za to je trgovinsko preduzeće dobilo javno priznanje i pohvalu trgovinskih komora Jugoslavije.
 

U Žitištu je kasnije, 1971. godine, otvorena Robna kuća (na slici), dok su skoro u svakom mestu u opštini postojale prodavnice, gvožđare, knjižare, piljarnice u okviru "Velež"-a. Jednog momenta u tom preduzeću radilo je preko 250 ljudi a kao primer rasprostranjenosti i broja prodavnica daćemo da je 1990. godine "Velež" imao čak 43 prodavnice a od toga 6 u Žitištu!

Write comment (0 Comments)

Храм Светог Великомученика Георгија у Житишту, некада Бегеј Светом Ђурђу, подигнут је 1839. године. Градња храма почела је 30. октобра 1810. године свечаним полагањем и освећењем темеља. Црква је освећена 1839. године на дан цара Константина и царице Јелене.

Храм је зидан и дограђиван у дужим и краћим размацима времена све до 1839. године, дакле пуних 29 година! Укупан износ опредељен за градњу цркве давне 1810. године био је 18.500 франака, а општина је за изградњу у готовом новцу спремила скоро 10.000 франака.

Храм Светог Великомученика Георгија је „темељна и чврста грађевина. Саграђена је сва од чврстог материјала (печене цигле)“. Храм је дугачак 30 метара а широк 11. Зидови до крова су високи 9,5 метара а торањ од земље до крста 36,7 метара. Кров је био покривен шиндром а 1892.године шиндра је замењена црепом. Звоник је био покривен лимом. Крст је био од лима а 1926. године замењен је бакарним. Нови крст је позлаћен. На торњу је остао простор за сат, којег је обећао поклонити гроф Киш. Храм је имао два звона. Са старе цркве је пренето једно звоно, а друго је купљено 1839. године у Темишвару. Треће звоно је купљено 1881. године.

Храм Светог Великомученика саграђен је у барокном стилу. Најстарија и најбоља очувана ствар јесте св. Јеванђеље пресвучено црквеним сомотом и оковано сребром, које је још и данас у употреби. На првим листовима истога налазе се чистим и читким рукописом забележени редови: „Ово св. Јеванђеље села Светог Ђурђа, цркве храма светог великомученика Георгија, купио Барбул Димитрије за цену од 24 франка за спомен својих мртвих и за здравље својих живих 1764. године при Господину Викетију, епископу темишварском...“

Write comment (0 Comments)

Školstvo u Žitištu ima dugu tradiciju, najstariji pisani spomen je zabeleška učitelja Jakova Subića od 22. marta 1793. godine, i tada je škola bila smeštena u istoj zgradi u kojoj je i crkva u neposrednoj blizini sadašnje benzinske stanice. Pomeranje sela bliže kanalu Begeja i gradnjom nove crkve podignuta je nova školska zgrada od naboja koja je služila do 1869. godine. Sledeća je opet bila od naboja ali pored učionice imala je i jedan učiteljski stan. Do 1889. godine srpska škola je bila mešovita sa četiri razreda a tada je otvorena i druga tzv. ženska škola. Početkom XX veka postoji i evidencija o broju učenika, 1900. godine nastavu je pohađalo 205 učenika a narednih 10 godina u proseku 190 učenika.

Od 1910. godine škola je imala šest razreda, u periodu između dva rata postojala su šest razreda - tri sprska i tri nemačka.

Akcije na uređenju stare škole i uređenje školskog dvorišta polovinom šezdesetih godina

1951. godine osnovna škola u Žitištu pretvorena je u osmoletku. Otvoreno je 13 odeljenja sa 587 učenika. Tada se osnivaju sekcije - crtačka, tehnička, dramska, fiskulturna a kasnije i muzička, folklorna, horska i dr. Organizovane su razne akcije: uređenje mesta, parka, gajenja svilene bube, uništavanja dudovca, sakupljanje semena bagrema, puževa, sakupljanje lekovitog bilja, kamilice, bulke a kasnije i sakupljanje hartije, boca, kopanje kukuruza itd. Redovno na kraju školske godine organizovane su izložbe đačkih radova, fiskulturni javni čas i priredba. Davani su sledeći komadi: Pepeljuga, Patuljci, Žive lutke, Šegrt Hlapić, Školski nadzornik...

Od 1968. godine škola dobija naziv "dr Ivan Ribar".

Skupština opštine Žitište je 1. septembra 1993. godine donela odluku o osnovanju osnovne škole "Sveti Sava" u Žitištu sa izdvojenim odeljenjima u Ravnom Topolovcu, Torku i Banatskom Dvoru. Nastava u osnovnoj školi "Sveti Sava" u Žitištu odvija se u zgradi otvorenoj na Dan oslobođenja Žitišta 02.10.1986.godine.

 

Write comment (0 Comments)

Najbolji način za poznavanje torčanske tradicije je poznavanje običaja koji se prenose sa generacije na generaciju. Ovog puta smo odabrali jedan događaj karakterističan za selo Torak a verujemo i mnoga druga sela:

NEKAD

Uskrs je najveći hrišćanski praznik koji ima specifične običaje. Prvi dan Uskrsa se slavi u krugu porodice. Drugog dana Uskrsa se ide na groblje.

Svi ukućani ustaju rano da bi završili svoje obaveze: muškarci namiruju stoku i pripremaju se za odlazak u crkvu, a žene spremaju ručak i prave krofne koje se nose na groblje. Najstarija žena iz kuće stavlja u tkanu torbu jelo koje se nosi na groblje za pokoj duše: slani kolak, kobasicu, crvena jaja, kolače i krofne. Stavlja se još i flaša sa rakijom i jedna čašica a bokal sa vodom se nosi u ruci.

U Malom Torku se na groblje išlo nakon završetka službe u crkvi, oko podneva. Na groblju sveštenik služi službu praćen muškin crkvenim horom. Glavna služba se obavljala u crkvici koja je donacija deda Ilije. Zatim se išlo do krstova upokojenih sveštenika gde se služilo koljivo, a obilazili su se i spomenici onih koji su umrli mladi. U Velikom Torku se na groblje išlo popodne posle ručka, a glavna služba se služila u centru groblja, kod velikog drvenog krsta. Nakon glavne službe jelo koje je donešeno na groblje se stavljalo na dva velika stola pokraj tog krsta i bilo je osveštano.

DANAS

Ovaj lepi običaj se održao do danas skoro nepromenjen. Svi idu na groblje doterani, sveštenik služi službu na istim mestima, jedino su se malo promenila jela koja se nose na groblje za pokoj duše.

Foto: Žena svečano obučena za Uskrs

 

Recept: KROFNE

5 dl mleka

5 dl vode

50g kvasca

2 kašike šećera

1 kafena kašičica soli

1 žumance

9 supenih kašika ulja

1kg - 1,5 kg brašna

Mleko smlačiti da bude toplo, dodati šećer i kvasac i ostaviti da kisne oko 30-tak minuta. U pripremljenu masu dodati so, žumance i postepeno brašno i mesiti. Kad je već testo lepo umešeno dodati ulje i nastaviti mesiti. Kad je testo lepo , glatko ostaviti da odmara 30-tak minuta. Nakon toga, izvaditi na brašno posutu podlogu i rastanjiti oklagijom što tanje, oblik pravougaonika, otprilike debljine oko 2 cm. Pola pravougaonika poprskati ili lagano namazati hladnom vodom i preklopiti na pola. Opet pola tretirati vodom i opet drugom polovicom preklopiti i tako tri do četiri puta dok se testo ne smanji u veličini, ali postaje deblje. Tako ostaviti 10-15 minuta. Za to vreme pripremiti masnoću u kojoj će se krofne peći. Testo rastanjiti debljine oko 1 cm i vaditi okruglom modlom, slagati na stoljnjak ili čaršav. Peći u dubokoj masnoći i pečene posuti sitnim šećerom.

Više o tradiciji i kulturi Torka u publikaciji "Torak, kultura i tradicija iz ženskog ugla", Udruženja žena „Banaćanke-Torak“

Write comment (0 Comments)