Gruja Petrol

Kada ste u životu bili najsrećniji? Dok sam bosonog jurio po Tordi!

“Upoznao sam jednom prilikom u Beloj Crkvi sada već uveliko osamdesetogodišnjaka, potomka belih Rusa koji su nakon Oktobarske revolucije izbegli u Srbiju. Njegova porodica se, ko zna kako, zatekla u banatskom mestu Torda, što se ugnezdilo između Žitišta i Bašaida. Njegovi roditelji, obrazovani ljudi, znali su da su tu samo privremeno. A i slutili su veliki rat koji će im iznova promeniti sudbinu i izabrati nove puteve. Tim razmišljanjima zaneseni, svog dečaka bi ujutro oblačili u gaćice i puštali na ulicu. Tako im ne bi smetao. On bi se tamo od jutra do mraka, bosonog i go do pasa, vitlao s buljukom dece po banatskoj prašini. Usput se oznoji, pa bi se ta prašina na njemu okorila. Vraćao bi se kući sav „cementiran“ na banatski način. A beskrajno radostan... I došao je rat. Njegovi su otišli u Belgiju. Brisel, Antverpen, pa Amerika. Njujork. Tu je mali Rus postao inženjer. Zaposlio se u firmi Proctor and Gamble. U njoj je, kao jedan od vodećih inženjera u oblasti hemije, radio sve do penzije. Obogatio se. Proputovao svet. Danas živi u Nju Džersiju. Povremeno sa suprugom odlazi na daleka, egzotična putovanja po pacifičkim ostrvima.

Pitao sam ga tada u Beloj Crkvi: „Kada ste u životu bili najsrećniji?“ Iz topa mi je odgovorio: „Dok sam go do pasa, bosonog, jurio po Tordi!“ I zaplakao se. Nadlakticom je obrisao suzu. Onu prvu. Svaku sledeću puštao je da ide gde joj je volja.

On, Rus u Americi, kojem su podeoci između zemljinih hemisfera bliži i dostupniji nego nama granice vlastitih država, plakao je sećajući se jednog jedinog toponima koji ga je na tako nešto mogao izazvati. Nisu to bili ni Odesa ni Petrograd, daleki zavičaji njegovih roditelja, ni Njujork i Nju Džersi, već Torda – između Žitišta i Bašaida.“...

Odlomak iz Knjige „Priče ravnice“ Ilije Tucića